Непосредно по именовању за комесара, морао сам да дефинишем неке принципе рада који би обезбедили добру и ефикасну организацију, не остављајући могућност да се проблеми нагомилавају. Био сам свестан да морамо, милом или силом, успоставити добру интерресорну сарадњу, како са републичким тако и са локалним органима власти и делом невладиних организација.
Приоритет су биле општинске организације Црвеног крста, повереници за избеглице, руководства колективних центара и штабови за прихват и збрињавање избеглица, пише Добрица Вуловић о првим данима рада српског Комесаријата за избеглице непосредно по избијању грађанског рата на простору бивше СФРЈ.
– Штабови су окупљали све службе на нивоу општина које по дефиницији њиховог посла могу имати везе са избегличким корпусом, тако да смо на тај начин успевали да увежемо све релевантне субјекте и наметнемо им обавезе у домену њихове делатности, односно решавање животних проблема избеглица који су боравили у њиховој средини. Желели смо, и успели у томе, да се осећају као да су под директном јурисдикцијом Комесаријата.
Рад на терену
Како наводи, применио је принцип свеобухватног рада на терену и инсистирао на грађењу добрих односа и стварања осећаја међузависности у решавању отворених питања.
– Увели смо принцип да сваки запослени у Комесаријату буде задужен да прати збивања у одређеном округу и општини, и да непосредно комуницира са штабовима, повереницима, секретарима Црвеног крста и управницима колективних центара. Обилазак округа и општина се подразумевао, као и отворена комуникација са Централом ради евентуалних појашњења у доношењу одлука на терену. Суочавање са непријатним и тешким ситуацијама имало је за последицу и емоционално преживљавање и одражавало се на ментално и физичко здравље запослених. Један број сарадника имао је озбиљних психичких проблема.
Управо тих дана у Комесаријат је случајно дошао професор Зоран Миливојевић, психотерапеут.
– Договорили смо се да без надокнаде организује психотерапеутски третман свих запослених. Иако је то био слободан избор, већина сарадника је прошла тај третман. За дивно чудо, атмосфера у Комесаријату се релаксирала, као да су се радници препородили. Изузетак је била сарадница која је радила на најтежим здравственим случајевима, што је оставило тешке последице по њу, које су је касније одвеле у смрт.
Стоичко држање
Знао је, напомиње Вуловић, да се најбољи резултати могу постићи личним примером, јасним и прецизним решењима која не захтевају додатно тумачење.
– Због специфичности избегличке проблематике, сваку појединачну појаву смо третирали као да је у питању општи проблем, па смо одмах слали инструкције на терен, како би повереници имали унапред спремно решење ако се таква ситуација појави и код њих. Како бисмо створили обострано поверење и сарадњу са општинским организацијама Црвеног крста, лично смо се обавезивали да решавамо њихове проблеме. Комесаријат је преузимао обавезе да их опреми основним биротехничким средствима, канцеларијским инвентаром и успевао да утиче на УНХЦР да финансира трошкове складиштења и дистрибуције хуманитарне помоћи.
Што се тиче Комесаријата Србије, сви подаци били су проверљиви и усаглашени са Црвеним крстом Србије и ниједан непроверен податак није смео бити упућен УНХЦР-у.
– Јачање моралне свести и одговорности свих запослених је принцип који није требало додатно потенцирати. Професионално, уредно и прецизно вођење евиденције и архиве која је настајала у Комесаријату. Из искуства сам знао да папири некад више вреде од било које драгоцености. Било је још много постулата који су се у Комесаријату морали поштовати, међу њима и то да се у присуству изгладнелих и очајних избеглица не сме обедовати. Конзумирање алкохола било је најстроже забрањено. Са тадашњег становишта, то је имало психолошко оправдање, можда не и рационално. За себе сам, поред наведених постулата, изабрао строгост и стоичко држање. Чини ми се да су темељи Комесаријата били толико чврсто постављени да су могли издржати још веће оптерећење него што смо га имали.
Кухиње под ведрим небом
Руководства општина Сокобање, Свилајнца, Лапова, Крушевца, Крагујевца и Параћина располагале су објектима у које се у том моменту могло сместити више хиљада избеглица. Неколико година касније, боравећи у тим општинама, лично сам се уверио да су постојали објекти који су са мало улагања могли бити стављени у функцију. Био сам уверен да су све организације Црвеног крста кадровски, просторно и логистички оспособљене, попут Београда, Ниша, Крагујевца, Пожаревца, Лознице, Шапца, Панчева, Сомбора, Ужица, Суботице и Јагодине, да могу да се носе са почетним проблемима у прихвату и збрињавању избеглица.
Пошто у већини градова у Србији није било тако, морало се прибегавати наредби за смештај избеглих у спортске, културне, образовне, здравствене и угоститељске објекте, уз свесрдну помоћ локалних предузећа која су донирала хлеб, млеко и друге намирнице, а храна се припремала у импровизованим кухињама под ведрим небом. Ни повереништва нису била у бољој ситуацији, смештена на улазу у зграде општина, где су се тискале хиљаде људи покушавајући да реше неки свој проблем.
Факс као чудо
У једном месту у Србији радио је секретар Црвеног крста, шездесетогодишњак који је истовремено био и магационер, у изнајмљеном магацину, и који више од годину дана није примио плату јер га је општина „скинула“ са буџета. Истог дана резолутно смо решили сва отворена питања те организације, канцеларију, магацин, плате, магационера, а из Комесаријата је послат факс, компјутер, штампач, копир-апарат и ситни инвентар. Тада су без накнаде обезбеђене и две телефонске линије. Тај секретар је остао у чуду. Упитао се наглас да ли је ово сан или јава, а ја сам, онако у шали, рекао да је сан претворен у јаву. Много је сличних примера. Ако ме памћење не вара, сличне интервенције Комесаријата успешно су реализоване у тридесетак општина.
