Коначан облик још није добио ни процес сеобе људи из ратом захваћене Украјине. Четири милиона их је већ напустило своје домове. Око два и по милиона их је у Русији, још око милион и по има статус лица, пресељених у друге области Украјине. Не сме се искључити ни чињеница да уколико се војна и економска ситуација у тој земљи буде погоршавала, Европу чека доток и украјинских избеглица, наводи Добрица Вуловић у својој књизи.
Војни фактор
– При пребројавању свих компоненти „велике сеобе народа“ њен основни узрок се потпуно јасно оцртава. То су ратови и агресије које су осмислили Англосаксонци и они који их прате. Судећи по динамици повећања сеобе избеглица које иду ка Европи, процес је у почетном стадијуму и усмерен је према Немачкој. Тамо политику према мигрантима још нису уобличили, али намера немачких власти да кризу ублаже тако што ће прихватити велики број избеглица је само привремена. Стварност ће брзо сама извршити исправке. Постоје два фактора који прете да ту реку људи претворе у проблем који ће и за Немачку постати нерешив. Први фактор је војни. Вођу у борби против Исламске државе на Блиском истоку преузео је шиитски Иран. У последњих годину дана састав интернационале која се бори против ИД се битно променио. У други план су отишли сиријски пријатељи и исмаилити, а чврсто се држе само алавити. На предњем плану су одреди Хезбулаха, које контролишу Иранци. Успешно се боре делови иранског Ал Кудса, ирачки и сиријски Курди. Командне позиције свуда заузимају Иранци, без њих би Дамаск већ био предат. То исто може да се каже и о ситуацији у Ираку где одлучујућу улогу у борби са ИД игра проиранска шиитска милиција. Без војног савеза са Ираном и Сиријом Англосаксонци никада неће надјачати Исламску државу, али тај савез је за њих немогућ из идејно-политичких разлога, и тако Балканска избегличка рута остаје нерешив проблем – истиче Вуловић.
„Руска претња“
– У садашњој диспозицији рат ће трајати неодређено дуго гурајући у Европу, а конкретно у Немачку, нове масе људи. Немци не треба да рачунају да ће река миграната ускоро престати. Напротив, она ће се повећавати, а питање – како је зауставити – тек ће тада бити истински схваћено. Међу мигрантима је велики број некада врло имућних становника Сирије и Ирака. Та група неће да живи у логорима, за њу је неприхватљиво ограничење права, снижење стандарда и тим пре културна дискриминација на свакодневном животном нивоу. Бориће се за потпуну једнакост са аутохтоним становништвом – Европљанима.
Притом многи међу њима сматрају да је Европа крива за њихове несреће и њено гостопримство схватају као обрачун због својих. То није површно осећање, оно је већ врло чврсто укорењено. Сада они захтевају да се њиховој деци држе предавања о исламу, да им се омогуће комфоран смештај и социјална давања, да се тамо где живе локално становништво односи са поштовањем према нормама шеријата…
Притисак на економију и друштвено уређење у Немачкој ће се појачавати. Криза има и другу страну она у европским земљама (па и у Немачкој) постаје катализатор националистичких расположења, што ће обавезно да се излије у пораст антиамериканизма.
– Сада је у игру унет баук „руска претња“. И ма како на Западу да објашњавају разлоге „сеобе народа“, има све више размишљања не само да су тај талас донели Англосаксонци, већ и да његов притисак они регулишу у својим интересима, имајући у виду пре свега да се „пренасели“ Немачка. Да се Немачка натера у кризу, да се ослаби, да изгуби лидерске позиције у Европи – зар не треба да баш тај задатак реши непрегледна река избеглица? Јер потенцијал суверене политике Немачке је велик и када дође нови канцелар може и да се оствари. Англосаксонци нису заборавили да је Герхард Шредер протестовао против рата у Ираку. А и они схватају да Ангела Меркел приводи крају свој последњи мандат. Слаба Немачка у периоду смене главне особе у земљи би им баш одговарала.
Плаћање туђих рачуна
– Појавила су се интересантна истраживања која показују карактер коришћења мрежних ресурса који код избеглица стварају вештачку представу о Немачкој као о рајској земљи која их очекује с нестрпљењем. Блогосфера је препуна похвалних изјава о пријему исељеника у Немачкој. По „гостопримству“ њу стављају на прво место (76,8 одсто), за њом је Аустрија (12,4 одсто), а ту тројку завршава Енглеска са 4,6 процената. Али, уколико се погледа ко ту слику прави, испоставиће се да су одзиви хвале Немачке стигли у свега 5,4 одсто случајева. А већина одзива је према верним пријатељима Немачке – САД са 11,6 одсто и Енглеске са 10,2 процента. Значи – сами Немци са њихових 5,4 одсто баш и не теже превише да их попуне хорде миграната. Зато остатак света на челу са САД и Енглеском упорно све који путују у Европу наговара да осете немачко гостопримство.
Берлин ништа неће да говори ни о тесној вези узрока и последица кризе, и као резултат плаћа туђе рачуне. Нису Немци почели рат у Авганистану, нису они упали у Иран, нису они наоружавали сиријску опозицију. Али – они ћуте о томе да све то треба да плате кривци! Они који познају Немце не могу да верују. Шта се то десило са Ангелом Меркел, која је увек умела да добро изброји сваки евро? Берлин ништа не говори ни о потреби да се формира ефикасна војна коалиција за борбу против Исламске државе.
Ћутање Ангеле Меркел
– Професионална немачка дипломатија тачно зна да се без удруживања снага с Ираном и Сиријом проблем не може решити. Али немачке дипломате ћуте као рибе. Шта се догодило са Ангелом Меркел која је увек знала да истину каже у лице и својим партнерима, и својим опонентима? Берлин ништа не говори ни о неопходности да се за равномеран размештај избеглица направи програм УН. Зар је могуће да се Ангела Меркел и ту плаши да ће изазвати незадовољство Вашингтона? Јер на програме ће се морати „попуштати“ и у том случају УН ће обавезно поставити питање о кривцима за кризу. Увек јаки Немци, који знају колико је коштао суверенитет, данас су због попустљивости Ангеле Меркел постављени у позицију дежурног кривца, а она, као хипнотисана, издаје интересе сопствене земље. А што даље – то ће бити теже. Или се иза њеног понашања крије тајна коју свет не треба да сазна?
