Романије - Љубав побјеђује! 
Ниједна војна операција хрватске војске није у свом називу имала поветарац, маестрал, већ „Бљесак“, „Огањ“ и Олуја“ и друге застрашујуће поруке и асоцијације за оно што ће се десити. Када је успешно реализован Медачки џеп и злогласни логори попут Лоре, све се могло очекивати. Људи су са прецизношћу могли претпоставити шта ће се дешавати. Могло се очекивати још бура, урагана, разорних ветрова и земљотреса чији је циљ њихово тотално уништење, односно исељење, пише Добрица Вуловић у књизи „Србија, земља избеглица“.
Немогућа мисија
– Стицајем околности, иако тада нисам обављао дужност комесара, по нечијој наредби, добио сам задатак да лично прихватим и збринем избеглице које је „Олуја“ довела у Србију. Колона од Книна, Сиња, Копривнице до Раче. У колони све унапред виђено, осим што је колона била успоренија јер је то неко наредио, а трактори и приколице остајали су поред пута због недостатка горива и пробушених гума од гелера. Први пут откако сам се почео бавити избеглицама, добио сам резолутан задатак – све избеглице послати на Косово. Са једног Косова на друго, нарицале су мајке стежући децу у наручју.
Морао сам нешто да смислим да заобиђем одлуку о слању на Косово. Знао сам да би то могло да се учини силом, можда уз нове жртве. Одлучио сам да у просторијама Задруге Босут одржим неколико званичних састанака и много више незваничних.
Били су то дуги, тешки и мучни разговори тог августа 1995.
– Тешко сам изговарао реч Косово, али сам и то чинио кад сам морао. Знао сам да је то немогућа мисија која ће свакако оставити дубок траг на моју личност и остатак живота. Све време су ме пратила два мени непозната младића, која нису крила своје присуство и заинтересованост за начин на који сам водио преговоре и њихов исход. Црвени крст, социјалне и здравствене службе упућиване су у сусрет колони, а Ауто-мото савез је ангажован на оспособљавању превозних средстава да наставе вожњу. Одлучио сам.
Историја избеглиштва
Предложио је да прва група од шездесет возила крене у правцу Моравића, у Источну Славонију која тада није била под хрватском окупацијом. Другу групу су послали ка Кузмину.
На силу у воз
– Између сваке групе правили смо паузу од двадесет минута. Избеглице послате у Источну Славонију преко војвођанских села раштркале су се по покрајини, а један мали број је ипак отишао. Избеглице које су се кретале ка Кузмину, самоорганизовале су се и напуштале колону тражећи спас у сремскомитровачким селима, а онда су се груписале и кренуле ка Београду. Према истраживању историчарке Душице Бојић, препречен им је пут код Шимановаца и извршен покушај насилног убацивања у воз који је требало да их одвезе на Косово. Мојим наредбодавцима ни то није било довољно, па су ми дали нови задатак да силом успоставим организацију збрињавања избеглица у Источној Славонији.
Имао је задатак да се повеже са грађанином Гораном Хаџићем, и председником општине Вуковар.
– Они су ми изложили свој план, али за његову реализацију била су неопходна позамашна средства и грађевински материјал.
И овај задатак је, пише Вуловић, захтевао велику сналажљивост, па је избегао да даје било каква обећања, али им је сугерисао да мале ресурсе којима су располагали под хитно активирају:
– Ради сопствене самодисциплине тражио сам сагласност за обилазак неких села у околини Даља и Тења. Нису били одушевљени мојим захтевом, али су ми дали да потпишем папир на којем је писало: дозвољава се одлазак у Даљ и Тењ на лични захтев и ризик. Враћајући се са једног састанка одржаног у Даљу и Тењу, возач је уместо да скрене десно наставио да вози право. Наишли смо на прву рампу, али је он наставио да вози. Код друге рампе излетела је група војника. Кад су видели београдске таблице, вратили су нас, показујући нам прави пут. Та рампа је била неких 100 метара од линије фронта са хрватском страном. Хрвати су вероватно били самозадовољни и уљуљкани резултатима „Олује“, па нас нису ни приметили, иако смо били на раздаљини довољној да нас погоде било којим оружјем. Њима је остала „Олуја“, а ми смо, још увек несвесни опасности у којој смо били, преко Илока и Бачке Паланке стигли у Београд…
Протеривање без милости
Операција „Бљесак“ је војно-полицијска акција коју су спровеле хрватске војне, паравојне и полицијске снаге 1. маја 1995. године под руководством Фрање Туђмана на територији Западне Славоније. У време напада, то подручје било је под заштитом снага Уједињених нација. За само 36 сати протерано је око 15.000 Срба, убијено је или нестало њих 283, међу њима било је 57 жена и деветоро деце. Војска Југославије и Војска Републике Српске нису реаговале нити су се укључивале док је „Бљесак“ трајао.
„Олуја“, војна акција Републике Хрватске у августу 1995. године, имала је за циљ заузимање највећег дела територије Републике Српске Крајине. Операција је званично трајала четири дана, завршила се падом Републике Српске Крајине и успостављањем контроле Републике Хрватске над том територијом.
Ослобођени хрватски генерали
Међународни кривични трибунал за бившу Југославију је операцију „Олуја“, у првостепеној пресуди хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу, окарактерисао као удружени злочиначки подухват са циљем трајног и присилног протеривања највећег дела Срба са простора бивше Републике Српске Крајине у Хрватској.
Међутим, у другостепеној пресуди су такве тврдње одбачене и генерали су ослобођени. Током операције, убијено је око 2.650 цивила, а преко 340.000 је избегло. Српско становништво је убијано систематски, њихови домови су пљачкани, а затим паљени, како би се избрисао траг о њиховом постојању на тим просторима.
