Управника Љубишу избеглице су прозвале „српска мајка“. Тако му се заломило у животу. Преко његових леђа за девет година српске несреће прешло је више од 30.000 људи. Читав град, преноси сећања Добрица Вуловић у књизи „Србија земља избеглица“. У овој књизи објавио је репортажу чувеног српског репортера Зорана Шапоњића (7. март 2000, „Глас јавности“) о овом племенитом човеку.
Љубиша Ковачевић, српска, боље рећи избегличка мајка, на брду Забучје изнад Ужица у прихватном центру у којем је управник, домаћин је Србима из свих српских земаља. Србима несрећницима који на другу страну нису имали него се скрасили код Љубише. Три дрвене дугачке бараке, једна од чврстог материјала, пар помоћних просторија, велико игралиште за децу и изнад широко српско небо.
А под небом, у просторији за дружење у бараци, седе Љубишини Срби. Милосав из Горажда, Михајлов из Бенковца, Обрад из Љубљане, Божо из Призрена, Шпиро из Обровца, Слободан из Ђураковца код Истока. Ћуте и играју карте. Све приче давно су испричали… Испред бараке, под зубатим сунцем, играју се четворица дечачића, све један другом до увета. Сва четворица са Косова. Једу јабуке.
Управник Љубиша их грли, а све хоће да заплаче. Касније, у канцеларији, пола сата прелистава дебелу свеску пуну српских имена, градова, села, српских земаља и српских несрећа. Списак оних који су у Србију донели само главе и по кесу избегличких прњица…
– Највећи удар био је августа 1995. кад су кренули Срби из Крајине. Долазиле су пуне композиције, у једном моменту 3.500 људи, било је у хали и око хале у Ужицу. Покушавам да не мислим на то, све је то много тешко – каже Љубиша.
Више од четврт сата Љубиша броји само имена градова из којих су Срби из свих српских земаља стизали на Забучје – Горажде, Осијек, Сарајево, Љубљана, Дарувар, Карловац, Коњиц, Врховине, Пакрац, Двор на Уни, Книн, Дрниш, Доњи Лапац, Грачац, Славонска Пожега, Цазин, Витина, Глина, Косовска Митровица, Приштина, Липљан, Исток, Сува Река, Обилић…
– Покушавам да не мислим на несрећу која је снашла те људе, да помогнемо колико можемо, да их саслушамо, трудимо се да према свима будемо исти. Деци не сме ништа да недостаје, од хране, одеће, књига и свезака, превоза у школу, игралишта, они морају, колико год је то могуће, нормално да расту – каже Љубиша.
Живот, ма какав да је, на Забучју изнова креће сваког дана. А сваки дан исти као претходни. Само се годишња доба мењају. Падне снег па окопни. Ђаци из Крајине, из Славоније, Херцеговине, из Босне и са Косова, сваког јутра крећу у Ужице у школу.
– Колико смо могли осмислили смо читав низ програма да се људи нечим баве, да их одвојимо од сталних размишљања о завичају. Имамо машине за прављење чачкалица, за паковање тоалет-папира, гајимо свиње, товимо пилиће, имамо коке носиље, пластенике – каже Љубиша.
Дечачићи са Косова облећу око барака. Играју се, једу јабуке. Греје зубато србијанско сунце. Љубиша завирује у казан с пасуљем. Сваког дана у кухињи се спреми више од 800 оброка…
Туга и чемер
Добрица Вуловић као први комесар за избеглице у књизи наводи да је терет тог времена носио са поносом и достојанством, као и хуманизам који је могао да победи свако зло. Посебно је поносан на чињеницу што је избегнута хуманитарна катастрофа. Окупио је мали стручни тим који се сналазио у немогућим условима:
– Били су то дани када се морало брзо мислити, брзо делати, време даноноћног рада, када се сваком члану нашег колектива свакодневно урезивала још једна видљива бразда на лицу и још дубља у срцу. Немогуће је да се наше линије живота нису из дана у дан све више скраћивале, а наша душа пунила тугом и чемером, драматичним судбинама и ситуацијама које су се одвијале пред нашим очима. Надам се да ми неће бити замерено што нисам у могућности да обрадим део хуманитарног покрета – велики ангажман хиљада хуманиста окупљених око организације Црвеног крста, Комесаријата, верских организација, Матице Срба исељеника и великог броја институција, удружења и часних појединаца који су несебично били део покрета у земљи и иностранству.
Не гајим илузије о идеалној организацији Комесаријата, али тврдим да је у то време био најорганизованији, најефикаснији и најфлексибилнији државни орган, устројен – како се то данас каже – по најбољим међународним стандардима и искуствима.
Свака част професионалцима
– Срећа је што су представници међународних организација у Србији већином били прави професионалци и познаваоци свога посла, што су били свесни истине и контрадикторности у којој се нашла избегличка Србија и Комесаријат који је бринуо о њима, што су боље од својих шефова сагледавали реалност на терену и што неки од њих нису пристајали да потписују унапред скројене извештаје својих централа. Нажалост, било је и оних других, људи којима је Србија била одскочна даска у каријери у хуманитарним организацијама и политици.
Отето од заборава
– Одлука да се упустим у присећања на време када су након почетних ратних провокација, а касније правих ратних дејстава из Словеније, Хрватске а потом из Босне и Херцеговине у Србију почеле да стижу колоне жена и деце, ставила ме је у велику дилему. Као први комесар имао сам историјску одговорност да за генерације које долазе оставим макар сећања и документа која су настала у том периоду. При томе, од почетка сам био свестан да не могу обухватити све важне догађаје, ситуације и људе, и њихове доброте, те да ћу се суочити са недостатком документације која је уредно вођена.
Искрена зебња
– Надамо се да ће се ово убрзо решавати, да ће ови људи кућама. Одужило се, понестаје снаге, дању сам са њима, ноћу почињем да их сањам. Само, плашим се да се многи од ових људи, да им човек сад обезбеди и стан и посао, не би снашли да сами наставе даље. Годинама се други о њима брину, они не размишљају ни о хлебу ни о води – рекао је пре 19 године Љубиша Ковачевић репортеру Зорану Шапоњићу.
