Романије - Љубав побјеђује! 
После српских сеоба 1690. и 1740, због којих се број српског становништва драстично смањио, Албанци из планинских подручја Малесије спуштају се у плодне и опустеле долине Метохије. Српски етнички центар се, после миграција, сели из старих подручја Рашке, Старе Србије, Косова и Метохије у Војводину, а касније и у Шумадију.
Непосредно после сеобе међу исељеницима је завладала глад и епидемија, тако да је велики број исељеника убрзо преминуо. О овим догађајима највише је сачувано текстова које су написали монаси учесници сеобе, будући да су они међу ретким писменим Србима тога времена, пише Добрица Вуловић, аутор тротомне књиге “Србија, земља избеглица”.
Топоними у Украјини
– Уследило је велико померање Срба на исток – масовну сеобу организовала је руска администрација. Срби су тада населили делове Украјине и Русије. Према истраживању украјинског историчара Јевгенија Пошченка, и данас у Украјини постоје топоними који говоре о боравку Срба на тој територији. Пошченко доказује своју тезу о насељавању Срба у Украјини на основу великог броја презимена која се завршавају на “ић”.
Од великог броја народа, који су тада због историјских околности избегли у Украјину, једино се Срби нису одржали. Извршена је њихова тотална асимилација. У историјским архивима Украјине чувају се примерци листова “Нова Сербија” и “Славеносербија”.
Следећи талас избеглица долази након пуцња Гаврила Принципа на Франца Фердинанда, када у Србију долази велики број Срба из Босне, пошто је у Сарајеву после атентата уследио погром над српским народом, затварање радњи, паљење радионица и убијање.
За време Великог рата, српски народ и војска доживели су најстрашнију голготу, укључујући и повлачење преко Албаније. Влада Краљевине Србије формирала је одбор који је добио дужност да брине о збрињавању избеглог српског становништва и организује њихов прихват у Скадру, Драчу и Сент Медовском заливу.
Хуманост без премца
Други светски рат покренуо је талас Срба са Косова и Метохије, Хрватске, БиХ, као и из Војводине. Словенци су такође под одређеним историјским околностима морали да напусте своја огњишта, а уточиште су нашли у Србији. Октобра 1941. године, тадашња влада Србије, формирала је Комесаријат (министарство) за избеглице, а на његово чело поставила председника српског привредног друштва Привредник Тому Максимовића. У српској историографији, његова хуманост, доброчинитељство, начин на који је водио Комесаријат у ратним условима, опустошеним градовима и селима, представља синоним речи избеглица, односно хуманости и храбрости у њиховом прихвату и збрињавању.
Када га је ђенерал Милан Недић, поставио на чело Комесаријата, Максимовић је као услов поставио да се политика не меша у његов рад. Тај захтев је био испоштован и Максимовић потпуно посвећен задатку развија успешну активност у прихватању и збрињавању преко пола милиона српских избеглица из Хрватске, Босне и Херцеговине, Македоније и Косова и Метохије. Посебну пажњу посветио је избегличкој српској деци, за коју је обезбедио да за време рата изуче разне занате.
Из његовог извештаја српској влади видљиво је са колико је посвећености и самопожртвовања бринуо о избеглицама:
“Спасавати српске главе без обзира на личне и материјалне жртве, спасавати сваки српски живот ма где се он налазио, и на првом месту спасавати српски нараштај, који ће за будуће векове чувати српство са више љубави и више пожртвовања, него што смо га ми чували…!
Кучана хранили српски сељаци
Иронија или не, Комесаријат за избеглице Томе Максимовића прихватио је 60.000 Словенаца избеглица (бегунаца) које је Анте Павелић, у договору са Хитлером, истерао из Словеније. Међу њима био је и мали, неухрањени дечачић лутеранског порекла, Милан Кучан. Српски сељаци су га хранили козјим и кобиљим млеком да би ојачао, а кад је догурао до председника једне од бивших република СФРЈ, постао је главна ударна каписла за распад тадашње Југославије. Он је коаутор крилатице “Србе на врбе” и лучоноша рата у Хрватској, БиХ и на Косову и Метохији. Његов идеолошки часопис “Младина” (уредник је био Јанез Јанша), осмислио је готово све политичке идеје и идеолошке инструменте који ће касније ланчаном реакцијом створити хаос и безнађе, братоубилачки рат, етничке, верске, националне и политичке сукобе. За своје идеје свакако да је морао имати моћне спонзоре, који су се касније показали у свом сјају и беди.
Отворени бездани
Према подацима УНХЦР-а из 2017. у свету има више од 68,5 милиона избеглица и азиланата, пише Добрица Вуловић.
– Њихов број се из дана у дан повећава, без назнака да ће се смањивати у наредним годинама. ако се узме у обзир веома висок прираштај у избегличким и азилантским породицама, може се очекивати да ће их наредне три-четири године бити пет милиона више, само у земљама где сада привремено бораве. Нови избеглички бездани у Азији и Африци још стоје отворени. Милиони људи су на копну и терет се свакако мора поделити.
Нажалост, констатује Вуловић, УНХЦР је због недоследности својих мисија изгубио ауторитет деловања, посебно у земљама у чијим мисијама су се развили корупција, криминал, политизација, обавештајни полигони за рачун појединих држава и влада – изгубио је део своје хуманитарне есенције и слободе деловања, што ће се највише одразити управо на избеглице.
