Процес грубог гажења свих договорених правила и принципа започет на Косову 2008. године, затим настављен у Црној Гори и Северној Македонији није готов. Он се наставља. Да није тако, не би било ни америчких војника у српским средњим школама. На реду је Босна и Херцеговина.
Војска Републике Српске на Дану Републике Српске 9. јануара 2017. године.
Пантљичара, сексуално преносиве болести и НАТО. Некада се у нашим школама остајало после наставе, да би на додатним часовима ученици слушали о здравственој заштити.
Осмољетке су походиле хигијеничарке, са причама какве све опасности вребају од прљавих руку, средње школе лекарке са предавањима о сексуалном васпитању.
Данас уместо тога добисмо војнике Националне гарде Охаја, који су у чувеној Врањској гимназији имали пригодна излагања. Скуп је завршен инцидентом, а и како би могло другачије. Током агресије пре двадесет година НАТО бомбе су у Врању убиле шездесет три цивила.
Међутим, не треба ни сумњати да ће се овакве сеансе наставити. Можда НАТО војници крену и у кампању од врата до врата. Ништа није искључено.
Доналд Трамп је прошле недеље затражио од Конгреса петсто милиона долара за подршку у борби против руског малигног утицаја. Средства су намењена пре свега Источној Европи и Централној Азији. Биће ту новца и за организовање посета средњим школама, спотове и билборде, али и бројне друге медијске активности.
Саме по себи, овакве акције на први поглед делују безазлено и смешно. Ипак, нису ни амерички конгресмени наивни па да одобравају пола милијарде долара за безазлене и смешне ствари. НАТО кампања није оријентисана ка пуком убеђивању грађана у сврсисходност постојања овог војног савеза, већ усмерена ка подршци политичким акцијама које се планирају.
Неопходно је ширити се на нове чланице, ставити под НАТО кишобран све европске државе и тако створити нови геополитички амбијент за следећу фазу сукобљавања са Русијом. У образложењу захтева, Доналд Трамп то отворено наводи.
Опасност за балканске државе налази се у чињеници да америчке аспирације за ширењем НАТО-а није могуће опослити на регуларан начин.
У Црној Гори је већина популације била против приступања овом војном савезу. У Македонији је испод 34 одсто уписаних бирача гласало за референдумско питање. Питање је гласило: Да ли сте за чланство у Европској унији и НАТО-у, уз прихватање споразума о имену између Македоније и Грчке. Правно–формално, бојкотом референдума грађани данас већ Северне Македоније нису одбили само ново име већ и чланство у Европској унији и НАТО-у. Али, то никога у НАТО-у није претерано узбудило.
У Црној Гори референдум није ни организован, у Северној Македонији се преко недовољне референдумске подршке једноставно прешло.
НАТО не интересује воља народа, нити уставне и законске процедуре у балканским државама. НАТО гази све пред собом, стварајући нову реалност.
Наведених пола милијарде долара које се упумпавају послужиће да се та нова реалност накнадно објасни. Остале су још Србија и Босна и Херцеговина. Падом Београда фактички би се завршио и посао у Босни и Херцеговини. Бошњаци и Хрвати су за НАТО, само се Срби и Српска томе противе.
Испоставља се, поготово после свих нових проблематизација на релацији између Београда и Приштине да је то дужи и неизвеснији пут. Отуда и претпоставка да је следећа на нишану Босна и Херцеговина. Онда би Србија била у потпуности окружена НАТО чланицама.
Делује ли реално да Срби и Српска прихвате чланство у НАТО-у?
Одговор је једнозначан, не треба га ни помињати. Али, зато постоје примери из Црне Горе и Северне Македоније који могу послужити за осмишљавање нове стратегије.
Делује реално да би се НАТО могао упустити у нову авантуру кршења уставних и законских норми и стварања новог фактичког стања.
Како?
Милораду Додику истиче мандат председавајућег Председништва у јулу. До новембра 2020. године, он на тој позицији више неће бити. Шта ако до тада Жељко Комшић или Бакир Изетбеговић, као формални шеф државе, упуте захтев Јенсу Столтенбергу за учлањење у НАТО? Потом организују референдум на ком би око шездесет одсто уписаних бирача подржало овај корак.
Стара намера Запада је да укине Републику Српску. Овако то суштински чине, плус усисавају Босну и Херцеговину у НАТО.
Кршење Дејтонског споразума и остале последице у оваквом развоју ситуације њих не би претерано интересовали. Позвали би се на легитимитет који проистиче из референдумског изјашњавања већине. Ако буде неопходно, територије насељене Србима војском би подјармили. А са буџетом од оних пола милијарде долара убеђивали би и себе и нас да другачије и не може бити.
Мислите да је невероватно? Дај Боже да је тако.
Процес грубог гажења свих договорених правила и принципа започет на Косову 2008. године, затим настављен у Црној Гори и Северној Македонији није готов. Он се наставља. Да није тако, не би било ни америчких војника у српским средњим школама.
Шта је следеће? То је тешко претпоставити. Босна и Херцеговина је на реду. Нешто морају смислити. Овакво стање, НАТО неће трпети.
