Бранислав Нушић је био велики књижевник, писац драма и есеја, а сматра се највећим српским комедиографом.
Син јединац великог Бранислава, добио је име по једном од највећих јунака из српске народне књижевности- Страхиња Бан.
Страхиња бан Нушић важио је за великог патриоту и идеалисту, а оно што је ушло у историју јесте да је један од 1300 каплара који су добровољно отишли у рат.
Нажалост, Страхиња је био један од 400 који су погинули за отаџбину у Великом рату.
Тежак рат донео му је велике муке, те је рањен и повучен на лечење у Скопље.
И поред покушаја мајке Даринке да спречи Бана да се врати у рат, његова љубав према отаџбини и частољубље били су испред свега.
Након што је на иницијативу мајке, лекарска комисија покушала да Бана окарактерише као неспособног за борбу, те тако спречи његов повратак у бој, он није одустајао. Снага је била јача од свега и сигуран у себе је изјавио:
„Не верујем у налаз и захтевам одмах другу комисију!“
Нушићев син је имао само 19 година када је враћем је на фронт са кога се нажалост никада није вратио. Погинуо је у Колубарској бици.
Ко ме пронађе мртвог молим га следеће:
„Зовем се Страхиња Нушић. Свршени сам матурант који је рођен у Београду. Породица ми живи у Скопљу. Кумановска улица број један. Молим да обавести моју породицу где сам погинуо, кад и на ком месту сахрањен. Унапред благодаран”
У писму упућеном оцу стајало је:
„Драги Аго, не жали за мене. Ја сам био на бранику отаџбине за остварење оних великих наших идеала које смо сви ми тако сложно проповедали 1908. године. Не кажем да ми није жао што сам погинуо, осећао сам штавише да бих могао будућој Србији корисно да послужим, али, таква је судбина. Деда, мама и ти опростите ми. Гиту и Миму поздрави. Твој син Бан”
Синовљева смрт потпуно је сломила Нушића!
„Могао сам да га извучем- и нисам могао”, рекао је Нушић.
Поводом откривања споменика у Скопљу у част батаљона у коме је Страхиња бан настрадао Нушић је, у име свих родитеља који су у рату изгубили своју децу, одржао потресан говор:
„Па ипак, ми смо устрајали, устрајали смо ево да доживимо и ове дане; устрајали смо јер нас је подржавала утеха- да велика дела траже и велике жртве и да смо тим великим жртвама, које смо дали, поставили темеље великоме делу.
Глас мртвих, реч мртвих је ту, она лебди над нама… Ја, који сам ближе смрти но животу, ја је чујем; ви који сте ближе животу него смрти, ви је осећате у души. А глас мртвих вам овог часа вели:
„Хвала, другови, на сећању и признању, али прави споменик нама палима подићи ћете тек ако будете кадри сачувати велику тековину уједињења које је из наше крви поникло!‘ Тада, тада ћемо и ми родитељи доживети праву утеху и рећи:
„Проста вам била крв наше деце, искупили сте је!“ У име ојађених мајки и очева, полажем на овај споменик најскупоценији венац, венац родитељских суза!“
