Фебруар 1996. године остаће запамћен по нечувеном егзодусу Срба из Сарајева. Романијским друмовима пролила се сва српска несрећа.
Зима као да је чекала на ове дане болних сеоба народа који је бранио и одбранио своју земљу у рату, а и у миру је губи. И мртви одлазе. По други пут се сахрањују браниоци Српског Сарајева. Биће у романијској земљи, а не тамо гдје ће ускоро да гази чизма крвника.
Да није добрих људи свијет би у „ад“ потонуо. Показује то примјер оних на Хреши и у Мокром, првим станицама гдје се одмарају, на путу до одредишта, избјегличке колоне. Ту се увијек не спознаје тежина несрећа, све дјелује нестварно, ту отупљују оштрица бола, људи се налазе у неком постстресном стању, у стању тешког болесника кога су болови минули. Таква осјећања долазе послије шока доживљеног у тренутку када се човјек поздравља са завичајем, са успоменама, гробовима својих предака…
Сузе остале на кућном прагу
Отворило се небо над Романијом и из своје утробе сипа фебруарски снијег на змијолике колоне, које теку у манастирском миру. Из камиона претоварених тугом и сиротињом провирују људи стегнутог срца и одсутног погледа. Нема више снаге за гласно туговање. И сузе су исплакане, остале на кућном прагу.
Посрћу на тврдом асфалтном друму уморни коњи из илијашких села, кашљу тракторски мотори, за легендарним „фићом“ два пута дужа приколица од оне коју ово возило у нормалним условима вуче.
-Они што су имали пара, одавно су на сигурном. Прича нам Зоран из Чекрчића, херој села што се наслања на Илијаш. Ми што нисмо имали пара, што нисмо могли распојасаним камионџђијама платити „девизне туре“, сада се ломатамо друмовима.
Мајка Добрила стигла на Соколац из Дражевића код Средњег. У канцеларији предсједника Извршног одбора општине, казује своју тугу. Син јединац- Свето је погинуо у борби са исламистима бранећи Нишићку висораван. Са њима још тројица из његовог села. Истичу посљедњи тренуци, сваки час се очекује улазак муслиманске милиције на тај простор, а мајка не зна куда да крене. Неће без свог јединца. Оставиће све – кућу, стају, овце краве. Отворити врата стаје и отићи, ал неће без мртвог сина.
У Комесаријату за избјеглице и хуманитарну помоћ – Канцеларији Соколац, мобилно стање. Кроз сузно стакло прозора на канцеларији гледам призор за историју. Кроз вијавицу промичу коњи с леденом гривом. На колима мушкарац и жена умотани у војничке шињеле. Поред њих бреме сијена истргнуто из стога у свом котару, а за колима каска пас. Није хтио да остави своје господаре. Све друго је остало тамо у подножју Игмана.
-Кроз Прихватни центар код Сокоца свакодневно пролазе многи људи. Увијек је пун – 400 људи може да ноћи, а они који немају куд остају и дуже. У Сокоцу се спремају и за нове таласе избјеглих. За такве се спрема колективни смјештај у школама на Равној Романији, у Кнежини и Соколовићима. Соколац је већ добио нових 1.500 становника, Рогатица 3.500, Вишеград 4.500, а Рудо двије хиљаде. Прихватни центар у Рогатици је примио 670 избјеглих. У вишеградској општини у 15 прихватних центара борави 2.500 људи. Сваки дан нови долазе. Међународне хуманитарне организације помажу, а најактивнији је УНХЦР. Да није њих – ко зна како би се све активности одвијале, говори нам у даху Драган Зорановић, а на врата стиже нова делегација међународних хуманитараца. И даље главном соколачком улицом пролазе колоне туге.
Ново гробље утонуло у снијежну маглу. Мартовски вјетар, као никад, удара у крстове. Ничу свјеже хумке. Други пут сахрањују се српски синови. Преко 300 гробова у којима лежи младост Српског Сарајева. Леде се мајчине сузе, јецај се мјеша са сјевером и ударом крампа и лопата. Сокочани су ту да помогну, да ублаже тугу, помажу око сахране.На крстовима имена, а испод њих бројеви, године рођења и погибије. Највише је оних родјених 1970. и неке.
И у Општинској организацији Црвеног крста у Сокоцу уведена даноноћна дежура. Овдје се могу добити информације о смјештају, уписати у евиденцију. И у магацинима се нађе увијек оно што затреба.
У хотелу „Романија“ директор Славко Фурдуловић и његови сарадници сваки дан су суочени са тешком српском несрећом. Настоје помоћи, ал често се и не може много. Миља, Бранка, Милка, Мара, Нада и Савета, слушају тужне приче избјеглих. Не прође ни један дан да не заплачу над тешким судбинама. Уз чашицу се и туга привремено претвара у нешто мало вриједније.
Шиба мартовски вјетар избјегличке колоне. На гробљу Миле, Ацо, Бобан, Драган, Стево и много других дежурају. Чекају нове ковчеге. Пршти романијски камену ноћи. Мјесец шаље свјетлост на свјеже хумке. Као да су се вјетрови уморил. Застану да се ода пошта погинулој младости, протјераној из својих гробаља. А ви, тамо што газите по нашој дједовини, утишали се у сузама и несрећи наших мајки! Глас умрлих пење се према Пуховцу, брду које као грандиозни споменик дежура над новим гробљем.
Примичу се и даље црне судбине Романијом. И плећата планина се увија од њихове тежине.
