Међудржавна комисија Србије и Хрватске постигла је одређени напредак у дефинисању копненог дијела границе, али су двије стране и даље миљама далеко од договора о разграничењу на Дунаву.
Да ли ће линија ићи по средини ријеке, како предлаже Београд, или по катастру, како жели Загреб, чиме би око 10.000 хектара на лијевој обали реке припало Хрватима, и даље је отворено питање, годину дана након што су се предсједници Србије и Хрватске Александар Вучић и Колинда Грабар Китаровић у Загребу договорили да двије државе покушају да постигну рјешење у наредна 24 мјесеца.
Позиције двије стране и даље удаљене
Позиције двије стране су и даље удаљене, а спорна је, како каже државни секретар у Министарству спољних послова Србије Немања Стевановић, цијела дужина границе, док су два ријечна острва – Шаренградска и Вуковарска ада – највећи камен спотицања.
Стевановић у разговору за Танјуг наводи да је међудржавна комисија, која се годинама уназад није састајала, прошле године имала два сусрета и да је одређени помак направљен кад је ријеч о копненом дијелу границе, али није желио да прецизира какав.
– По питању Дунава, слажемо се само да се готово ни око чега не слажемо, зато што проблем видимо потпуно другачије. Они не желе да промијене став који је у потпуности у супротности са међународним јавним правом – наводи Стевановић, иначе српски национални координатор за рјешавање отворених питања са Хрватском.
Став Србије је да се примијени принцип из међународног јавног права, тако да граница између двије државе иде средином пловног тока ријеке.
Како су проблем ријешиле друге државе
Тај модел, иначе, успјешно је примијењен у случајевима дунавске границе Аустрије и Њемачке, Румуније и Бугарске, Мађарске и Словачке.
Хрватска, међутим, инсистира на граници по катастарским књигама из времена Аустроугарске монархије.
Примјеном тог принципа Хрватска би добила око 10.000 хектара земље на лијевој страни Дунава, који се налазе на територији Апатина, Сомбора и Бачке Паланке.
Проблем је чињеница да је Дунав промијенио свој ток у правцу од истока ка западу, док катастарске границе иду старим током Дунава, те би у том случају граница више пута пресијецала ријеку.
Вучић и Грабар Китаровић су се договорили да, уколико двије земље у наредне двије године не постигну договор, иду пред независно међународно правно тијело, које ће донијети коначну одлуку, подсјећа Стевановић.
Упитан да ли вјерује да ће проблем бити ријешен у временском оквиру који је дат у Загребу, Стевановић одговора да се нада најбољем, али да не може да буде превелики оптимиста да се двије земље неће наћи пред судом.
Арбитража и МСП могуће алтернативе
Вјерује да Хрватска, послије искуства са Словенијом око Пиранског залива, више неће пристајати на арбитраже, што, наводи, рјешење своди на једно слово – Међународни суд правде у Хагу.
– Уколико до тога дође, то ће бити комплексна правна процедура, али је на нашој страни међународно јавно право, тако да, ако не буде дејства неких ванправних фактора, очекујем повољну одлуку по нас – рекао је Стевановић.
Каже и да Хрватска не показује политичку вољу да се ствари помјерају у позитивном правцу, наводећи да та земља покушава да капитализује чињеницу да је чланица ЕУ, уз политичке уцјене по широком спектру питања.
Упитан да ли Хрватска „уцјењује“ Србију и питањем граница, Стевановић одговара да је чињеница да се тај проблем мора затворити прије уласка у ЕУ, те истиче да су напори са српске стране не само у доброј вери, него и максимални.
– Надам се да нећемо доћи пред трећу страну, гајим оптимизам, али ме искуство рада са Хрватском научило да прије свега треба бити реалиста, а кад сте реалиста, радећи са Републиком Хрватском, нисте велики оптимиста – додао је Стевановић.
