Дуго вас гледам
проматрам, жалим
нерадо признајем шта видјети знам,
огорчење понекад на папир ставим,
јер и да вам кажем, не тиче се вас.
Улице и свјетиљке мој ход прате,
знају гдје лутам и чему стријемим,
иако о томе мало знате
опет често говорите о мени.
Да ме питате можда бих и рекла
да сте немили, рђави, дрски
да вам се не радујем, да не пркосим
и поред свега нисте ми мрски.
Да ме питате, а нећете знам ,
другачији по било чему увијек је сам.
Али кад већ пратите мој ход
знајте да облаци и птице мој су род,
од корица књига изнад мене је свод.
Мој бодеж је једино перо,
са собом носим бреме бриге,
градим, без вас, свој натрашке свијет
пишем своје пјесме и своје књиге.
Често ми је жао што нисмо слични
или што нисте бар мало бољи,
свако на крају гради свој свијет,
по сопственом суду и својој вољи.
