Изгледа да је неки нови тренд у нашој политици као вид естрадизације политичког живота “одговор на одговор” или “реаговање на реаговање”. Опет, на неке ствари због суда историје човјек не смије остати нијем.
У временима расула, током формирања институција Републике Српске, очували смо јединствено биће српског народа. Нисмо дозволили ревеншизам на који су поједине усијане главе биле спремне над породицама које су припадале партизанском покрету у народноослободилачкој борби, а замислите онда колики је скандал када народни посланик у миру позива на такву врсту реваншизма и то над људима чији је суграђанин, сународник и кога од њих дијеле или би требало да је тако, само политичка увјерења. При том он је био на листи Српске демократске странке, да случај буде још тежи и гори и да тешко падне и мени и свима нама који смо у странци од почетака и који смо ту врсту приче и сукоба деведесетих година успјешно спријечили.
Називати људе усташама, још у Херцеговини која је од њихове каме тако крваво страдала, која то и те како памти и гдје нема човјека да није изгубио бар једног члана породице у некој од бројних јама, није само политички некоректно, далеко је од тога, то није ни људски, а ни морално, бљутаво је и неваспитано. При том када знамо да је тај који то чини историчар, показује једно морално ништавило и безнађе у које острашћено упада, а све са пуним устима “морала, правде и части” о којој олако говори, али очигледно мало или нимало зна.
Посланик СДС-а, а тако стоји испред имена Небојше Вукановића, требало би да плати казну и због говора мржње у медијима али и због нарушавања угледа Српске демократске странке.
Сматрам да је то потпуно примјерено с обзиром на штету коју наноси странци од које се ограђује, а којом се користи.
Међутим неприхватљиво је и да јавни сервис назива господина Вукановића највећим непријатељем Републике Српске, што нити је истина нити је то језик којим би се требало говорити о једном народном посланику у Републици Српској и то посебно наглашавам, на телевизији коју плаћају сви грађани Републике Српске.
Готово у исто вријеме један други његов суграђанин, при том и члан и не само члан, већ један од потпредсједника Српске демократске странке Драган Ћузулан предсједника Републике Србије Александра Вучића назива лажовом и манипулатором, а власт у Србији режимом. Одређује ко има право да има мишљење и политичке ставове, а ко не, те говори шта и како би требала да ради црква.
Прави диктаторски манири и ставови, срећом по све нас, без политичке снаге, како ће по свему судећи и остати. Тако да ми у Херцеговини и СДС-у нећемо имати диктатора.
То што свако има свој став је у реду, у реду је што га износи јавно, али што тиме прави проблем СДС-у, што отежава потенцијалну сарадњу са властима у Србији, што је позиција на којој је, а то је потпредсједник странке, то онда има другу димензију, ту би свако код себе требао одстранити искључивост и острашћеност. Очигледно ништа није научио из примјера подршке Борису Тадићу на предсједничким изборима у Србији.
Ко года да је на власти у Србији, Србија и Република Српска морају да срађују и да дијеле заједничку одговорност за српски народ, ту нити има дилеме нити било каквог “али”.
Међутим када се присјетимо ријечи предсједника странке Вукоте Говедарице да му је драго што није побиједио на изборима, јер да је побиједио, Београд, односно Вучић би га приморао на коалицију са Додиком и на формирање српског блока у БиХ, онда су несувисле изјаве господина Ћузулана много јасније.
Мада видимо да се и то мијења, ријечи су поново погажене, сада и губитник покушава да постане “срећни губитник”. Разговор и сарадњу сада не икључује.
Изгледа да су да би до тога дошли биле потребне све оне наше полемике и политичке расправе и да је то била својеврсна школа политике, кроз коју је морао да прође. Само свака школа се плаћа, а посебно животна и то ће да схвате након унутарстраначких избора.
