У вријеме невјероватног развоја технике, скоро багателних цијена мултимедијалних уређаја, они мало старији сјећају се времена када се радило и по пола године за домаћи телевизор у боји.
Бивша Југославија имала је развијену електронску индустрију која је уживала заштиту државе кроз високе царине на увозне производе.
Тако су средином 70-их година прошлог вијека у домове имућнијих Југословена ушли телевизори у боји марке Горење, Еи Ниш, Искра, РиЗ и Чајавец.
Били су то чувени “лампаши” који су палили попут дизелаша на минусима.
Наравно, импровизовани “даљински управљач” била је дугачка мотка или оклагија којом се с пристојне раздаљине притискало дугме за промјену програма.
