„Не дао ти Бог шта ти мајка мисли”, говори шаљиви закључак који су донеле претходне генерације. Свака нова генерација родитеља исти закључак понавља од момента када су чули „Честитамо, постали сте мајка/отац”, па до краја живота.
Општепознато је да у свакој шали има бар пола истине, а у овој и много више.
Помогла би нама, родитељима, нека озбиљнија статистика која говори о проценту у ком се наша предвиђања, која неподношљиво подсећају на хорор филмове, НЕ остварују. Дакле, НЕ остварују! Кажу преко 85%!
Данас смо, путем различитих, а 24 сата доступних медија, превише изложени негативним и забрињавајућим информацијама. И то је највећа промена у односу на деценије иза нас, рекла бих.
Знамо која мука мучи девојчицу у Кини, пса у Немачкој и да је позлило возачу аутобуса у Грчкој. Саосећамо, наравно, али не можемо да помогнемо. Информација и немоћ, у комбинацији, претварају се, неприметно у страх и увлаче се, што се каже “у кости”.
Са друге стране, информације нас опомињу шта се све може догодити и држе нас у стању опрезности, дакле имају и своју сврху.
И шта ћемо са страхом који нас је заробио?
Предлажем да у глави направите програм који прерађује информације на другачији, реалнији начин.
Тада ће вести, од којих је данас немогуће побећи, звучати овако:
„Данас су милиони деце, широм света, узраста од 8 до 18 година, безбедно стигли својим кућама из школе, без надзора родитеља, идући осветљеним улицама и прелазећи безбедно на пешачким прелазима. Нажалост, у малом граду, на северу Немачке, једно, од више милиона деце која су ишла сама, доживело је саобраћајну несрећу…”
Или:” Данас су милиони деце кренули на екскурзију, возећи се безбедно у 5 милиона аутобуса и милион авиона широм света. Лепо се проводе са својим другарима и стварају успомене за цео живот. Тако је било и свих дана претходних 6 месеци. Али нажалост, за то време, један, од више десетина милиона аутобуса који су превозили децу последњих 6 месеци, у Јапану је један слетео са пута… “.
Да ли се на тај начин ограђујемо од бола који је задесио породице у Јапану? Не, јер немоћни смо да променимо информацију која нам је сервирана, немоћни да помогнемо и ни на који начин не можемо утицати на конкретно дешавање. Суштина емоционалне писмености, која нам у живот уноси више безбрижности јесте да научимо да утицаје средине делимо на оне који су изван наше моћи, од информација које су у нашем пољу могућег деловања.
Да направимо конкретну разлику.
Несрећа у Јапану – није наше поље деловања. Али улица у нашем кварту, којој недостаје семафор – јесте. Организујте комшије, пошаљите молбу, позовите медије… И учините овај свет, покривен камерама, још безбеднијим.
Свако време доноси нам промене и потребу да се прилагођавамо. Нама је донело више информација него што нам прија. Као резултат наше неспремности, ми дозволимо себи да, док се наше дете безбедно санка очекујемо залутали воз да наиђе баш ту и баш сада. Од те страве, нервозни смо. Од нервозе, уморни смо. Од умора, викали смо на децу. И после нас је гризла савет… И тако даље и тако даље…
Наш “срећометар”, током потенцијално лепог и веселог дана, а све због нашег предвиђања, страха и умора, није забележио срећу.
Другачије, реалније и свесније режирајте своју машту.
Понекада није све у нашој глави, машти, предвиђањима… Невесела реалност нас погледа право у очи и тражи нам, дрско, да нађемо снаге да је “сваримо”. Ипак, и тада се сетите, живот је дуг и свака емоција мора да нас докачи на том путу.
Ипак, највећи део емоција заиста проистиче из наших претпоставки шта нам доноси сутра. Пошто нада последња умире, надајмо се добром, а у међувремену будимо опрезни и одговорни.
Цењени психолог рекао је да је на самрти његова мајка силно зажалила што је све време мајчинства проживела у страху за здравље и будућност свог сина и није довољно уживала, а њен син јединац имао је тад 50 година, здрав је, образован и успешан.
Мислите о томе.
