Некадшњи јуниорски састав кошаркашког клуба “Гласинац” који је освајач титуле првака Републике Српске, сада већ давне 1999. године, окупио се данас након двадесет година како би се присјетили дјечачких снова и дана када се кошарка у Сокоцу играла срцем. Идеја да се прослави овај јубилеј вриједан помена и пажње потекла је од дугогодишњег тренера КК „Гласинац“ Предрага Крсмановића, који је након двадесет година окупио тадашње играче. Ни данас није пропустио прилику да са клупе издаје наредбе и сугестије. Како каже, једном у животу се деси да се окупи генерација која је свој клуб доживљавала као своју породицу.

– Са великим емоцијама окупили смо се на теренима испред школе, гдје смо прије двије деценије играли најзначајније утакмице за наш клуб. Много утакмица смо одиграли на том бетону, све до пред крај 1999. године када је отворена Спортска дворана „Лименка“. Сјећам се тог времена када смо заједно са другим спортским клубовима стварали и уређивали овај спортски дом. Та година ће остати упамћена по сјајно одиграном Првенству, када смо у завршници славили против бањалучког „Борца“ и освојили титулу првака Ребублике Српске у јуниорској конкуренцији, казао је Крсмановић.

Преко двије деценије живота Зоран Копривица је провео у КК „Гласинац“ , најприје као кошаркаш, а затим као спортски радник. Истиче да је романијски простор увијек рађао изванредне спортске таленте, нарочито кошаркаше. Познавајући историју клуба од његовог самог настанка давне 1977. године истиче да је данас окупљена генерација једна од најталентованијих коју је изњедрио „Гласинац“.

 – Неколико гимназијалаца са професорима оформило је кошаркашку секцију, из које је касније настао први кошаркашки клуб. У прољеће 1978. године почели смо се такмичити од најнижег ранга такмичења у регионалној лиги. Такмичили смо се у том рангу наредних осам година, да би касније са новим играчима и стручњацима дошли до бољих резултата. Од осамдесетих година па све до почетка рата, мијењали смо ранг такмичења за једну степеницу више. Све своје слободно вријеме смо проводили под кошем, а за клуб су играли искључиво домаћи играчи. У регионалној лиги тадашње БиХ, услов је био да се утакмице играју у дворани. Пошто нисмо имали дворану, утакмице смо играли у спортској дворани на Илиџи. У тој сезони остварили смо побједе у чак 23 сусрета, а поражени само у једном, истакао је Копривица.

Сјајне кошаркашке представе чији су свједоци јунаци ове приче зауставио је рат деведесетих година. Заустављена је и прекинута једна сјајна кошаркашка бајка у којој су Сокочани успијевали да парирају клубовима који су се такмичили у Првој „Б“ лиги тадашње Југославије. Копривица се присјећа утакмице Купа Југославије, гдје су се пласирали међу четири најбоље екипе.

– Као домаћини, овдје пред Основном школом играли смо утакмицу полуфинала Купа БиХ,против тадашње Сарајевске армијске области, гдје су играли асови Ацо Петровић, Цвјетичанин из Цибоне, Ћурчић из Олимпије и остали репрезентативци бивше Југославије. Сјећам се да смо поражени са само шест поена разлике, што је била велика сензација, истакао је Копривица.

Клуб се поново формирао након ратних дешавања. Настављен је рад са свим селекцијама од пионира до сениора, а Спортска дворана „Лименка“ била је неосвојива тврђава за многе екипе које су гостовале „Гласинцу“. Тадашња јуниорска генерација памти гласно навијање домаће публике, која је увијек била шести играч. Овације памти и Младен Ђурковић, један од играча.

– Окупили смо се крајем марта, када нас је предводио тренер Предраг Крсмановић. Такмичење је почело крајем јуна, а полуфиналну серију смо играли против требињског „Леотара“ . Прву утакмицу смо изгубили у Требињу, а у наредне двије које су се играле у истом дану, у Сокоцу смо побиједили. У финалу нас је чекала екипа „Младост“ из Гацка, против које смо славили са дванаест поена разлике. „Final four“ се играо крајем децембра, а учествовали су „Радивоје Кораћ“, „Борац“, и „Радник“. Иако смо прије краја били обезбиједили прво мјесто, утакмица против „Борца“ била је круна такмичења, рекао је Ђурковић.

Иако се често дешавало да на терен не изађу у истим дресовима, јер их нису имали, млади кошаркаши „Гласинца“ су играли једним срцем. У клубу за који кажу да им је одувијек био друга кућа и друга породица провели су и досањали најљепше кошаркашке снове. За многе од њих, овај период је био вријеме сазријевања и учења правих вриједности. Да су стасали у другарском и пријатељском окружењу свједочи и окупљање након двадесет година. Нека пријатељства су крунисана кумством, а на дружење није било тешко доћи ни овог хладног зимског дана.

Жељко Бојовић је један од освајача јуниорског трофеја. Дошао је из Ариља, како би освјежио успомене на освајање медаље, коју, како рече носи свуда са собом.

– Оно што сам научио у „Гласинцу“ помогло ми је да отворим путеве за даље бављење кошарком. Данас након двадесет година захвалан сам својим саиграчима и тренеру, јер сам у Сокоцу стекао све оне вриједности које су ми касније помогле како у спорту, тако и у животу. Играо сам кошарку у седам замаља, а након свих ових година „Гласинац“ доживљавам као свој клуб. Таленат је само један мали дио мозаика који је потребан за резултате у спорту. Овдје сам научио шта је одрицање, рад и труд, те како се игра са пуно љубави и жеље, казао је Бојовић.

Игор Крсмановић био је капитен ове талентоване генерације. Са посебним емоцијама говори о освојеној јуниорској титули првака и о друговима који су дошли на дружење из удаљених крајева Босне и Херцеговине и Србије.

– Сјећам се нашег тренера који је срчано водио нашу екипу и нас који смо настојали да оправдамо његово повјерење. Било је то лијепо вријеме када се кошарка играла са пуно љубави и емоција. О томе какав смо били тим говори и данашња ревијална утакмица која је једно подсјећање на лијеп период живота сваког од нас, рекао је Крсмановић.

Да кошарка у Сокоцу има своју будућност показују и данашњи резултати. Публика се враћа на трибине у ишчекивању да се понове успјеси некадашњих момака које су на утакмицама бодрили до посљедњег даха. Како се игра кошарка, гради пријатељство и освајају титуле могу научити из ове приче испод коша.

Рођена 3. јула 1988. године у Сарајеву. Основну и средњу школу завршила у Сокоцу. Године 2015. дипломирала на Филозофском факултету на Палама, одсјек Журналистика, те стекла звање дипломирани новинар. Од 2016. године запослена као новинар у "Инфо центру" Соколац.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Молимо унесите коментар!
Овдје унесите своје име