Понекад се човјек запита да ли је мало да стави на двије новинске стране животну причу човјека који заслужује прегршт написаних ријечи. То су ријечи поштовања према животу једне музичке стваралачке личности.
Он се вратио нама на плато горе Романије, оставивши стране свијета иза себе, али заузврат им је дао прелијепа дјела која красе прва мјеста свјетске музичке сцене. Рођени Сокочанин Дражан Косорић, декан Музичке академије Универзитета у Источном Сарајеву, знања о њеном величанству музици, која је пут до његовог срца пронашла још давних година, преноси на млађе генерације. Јер, оно вриједно треба и да остане запамћено.
Дражан, да би усавршио таленат, разгледницу свог дјетињства оставља у Сокоцу, у мјесту људи којима дугује неизмјерну захвалност, јер без њих не би био то што данас јесте.
– Соколац сам први пут напустио, на дужи период, када сам уписао Средњу музичку школу у Бијељини. То није било одмах након основне школе, јер се, у хаосу ратних година, није било могуће снаћи и бавити оним што највише волиш, него сам морао прихватити оно што ми се пружало, а то је била Средња школа у Сокоцу, смјер машински техничар. Након годину-двије сазнао сам да се отворила Средња музичка школа у Бијељини, коју сам одмах уписао, али нисам запоставио ни започето школовање у Сокоцу, које сам такође довео до краја. Након завршене средње музичке школе, уписао сам Државну музичку академију „А. В. Њежданова“ у Одеси (Украјина), што је био мој животни сан, тако да сам, због школовања у двије средње школе, које није у свом цијелом току трајало паралелно, академију уписао са малим закашњењем у односу на моју генерацију. Студирање је трајало пет година. На академији сам дипломирао два пута, на смјеровима Хармоника (у класи проф. В. А. Мурзе) и Композиција (у класи проф. К. С. Цепколенко). Након дипломирања, школовање сам наставио на Музичкој академији Универзитета у Источном Сарајеву, гдје сам магистрирао, такође два пута, из двије различите области – открива Дражан који је данас на тој истој академији у звању ванредног професора и на функцији декана.
Величина човјека се огледа у свјетлости славе која не заклања оне који су је упалили. Тако су ријечи о Дражановим родитељима, који су дали све од себе да му помогну у остварењу животног циља, саме проналазиле мјесто у разговору. Они су у периоду школовања овом музичком виртуозу били највећа подршка и разумјели смисао онога за шта се припремао.
– Моје дјетињство је било веома срећно, јер сам имао дивне родитеље. Нажалост, обоје су живјели веома кратко па ја нисам имао прилику да им се одужим за све што су учинили за мене, мада то они никада нису ни тражили. Огроман је допринос људи који су, у то вријеме када је било најпотребније, пружили подршку мојим родитељима и помогли моје школовање. Велики број тих добрих људи је из Сокоца и Републике Српске и сигуран сам да без њихове помоћи ја данас не бих био то што јесам. Зато је моја захвалност тим људима неизмјерна – наставља причу наш саговорник.
Од најранијег дјетињства таленат за музику је чекао своје вријеме да исплива на површину. Није ни чудо што је једна од првих Дражанових играчака била минијатурна хармоника, уједно и први музички инструмент који и дан-данас чува као свој најдрагоцјенији поклон. Кроз разговор сазнајемо да је бављење музиком била лично његова иницијатива. Музика је пронашла нашег Сокочанина, а не он њу, путем нечијег утицаја. Његов вјетар у леђа да оствари љубав од малих ногу довео га је до Одесе.
– Боравак у Украјини је пресудан период у мом животу. Тамо сам највише стекао у професионалном смислу, али сам прошао и једну веома озбиљну животну школу. Упознао сам много добрих људи, стекао пријатеље и колеге са којима и данас сарађујем. Имао сам част да студирам код врхунских професора, на шта сам поносан. Неки од тих људи су данас моји најближи сарадници. Навешћу примјер професора Владимира Мурзе, у чијој класи сам дипломирао хармонику. Данас је он један од највећих и најчешћих промотера музике коју стварам за хармонику. Моје композиције су редовно дио репертоара који он изводи. За мене је то грандиозан успјех.
Своју професију сматра извором напајања духовне и животне енергије. Да то није само посао већ начин живота, данас учи своје студенте баш овдје у Републици Српској. Један је од ријетких који своје родно мјесто није замијенио туђином – иако је признат у цијелом свијету, његове стопе су увијек корачале према Романији.
– Ја сам одувијек имао намјеру да се вратим у Републику Српску. Школовао сам се да бих касније могао дати неки свој допринос образовању других младих људи и развоју културе и умјетности код нас, што данас и чиним. За мене је то нормална и логична одлука. С друге стране, била ми је жива мајка (отац је умро кад сам био на трећој години академије), па сам желио да будем с њом. Нажалост, потрајало је кратко, јер је и она преминула свега неколико година послије оца.
Украјина, Русија, Пољска, Бугарска, Аустрија, Хрватска и Србија – све су то земље одакле је Дражан доносио бројне награде. Да их набрајамо и сами бисмо се изгубили, зато нисмо бројали већ смо разговарали. Професија композитора је специфична. Музика, независно од аутора, живи неки свој живот. Суштина професије композитора и јесте сарадња са другим људима, извођачима композиција, јер без њих би музика била само мртва нота на папиру. Зато су композитор и извођач нераздвојни тандем. А наш композитор тренутно компонује ново дјело за ансамбл традиционалних инструмената Кине, које ће бити премијерно изведено у току 2019. године. Поред компоновања, не заборавља своју „прву љубав“.
– Хармоника јесте моја „прва љубав“. И данас се активно бавим облашћу хармонике као педагог, композитор, аналитичар, аранжер и диригент оркестра хармоника, али композиторско образовање ми је дало једну ширину која подразумијева познавање и других инструмената, тако да је моје интересовање усмјерено према многим инструментима, почевши од хармонике, клавира, па до инструмената симфонијског оркестра. Сваки од њих има своје специфичне техничке и изражајне могућности. У задњих неколико година композиције за хармонику ми објављује издавачка кућа EDITION AVANTUS из Њемачке, која је специјализована за литературу писану за хармонику. Објавили су до сада петнаестак мојих композиција за хармонику соло, али и хармонику у камерним ансамблима, као и дјела за оркестар хармоника. Поред поменуте издавачке куће, дјела су ми објављена и у неколико издања Музичке академије УИС.
Да би човјек био потпун у свом стваралаштву мора да има и другу страну. Познато је да ћемо увијек чути ону реченицу да није све у послу. Зато господин Косорић када није професор и композитор, он бива усмјерен па подршку својој супрузи Марини, која је такође креативна стваралачка личност као и он.
– Она је модни креатор и често излаже колекције на различитим модним догађајима, а при томе је, веома често, управо музичка умјетност инспирација за њено стваралаштво, тако да се нас двоје међусобно надопуњујемо. Дружење са пријатељима и колегама се подразумијева као редовна активност која употпуњује живот. А додатна активност је моја велика посвећеност нашем псу расе Cane Corso. Ту се у потпуности проналазим – завршава своју мисао.
Иако је рођен 1976. године у Сокоцу и одавно отишао одавде, завршавамо причу са његовим селом – Читлуцима . За њега је родно мјесто урезано у подсвијест и та веза је нераскидива. Осим тога, ту си и други разлози као што су пријатељи и родбина, а у његовом случају и мјесто гдје су му сахрањени родитељи, за којима је остао жал и непролазна бол коју ће носити цијели живот.
