Милош Паунић: Сви путеви живота ВРАЋАЛИ су ГА НА родну РОМАНИЈУ

Пријатано јесење поподне уљепшао нам је разговор са нашим суграђанином Милошем Паунићем, који је својим животом и радом оставио неизбрисив траг у једном прошлом времену, када је и слика нашег града изгледала другачије.

Оном у ком се поштовало пријатељство, дата ријеч, обећање; времену када се фудбал играо са пуно љубави, линије се оцртавале помоћу креча, а на голу „Гласинца” бранило као да је најплаћенији клуб свијета. Ведар дух и насмијано лице успио је да сачува упркос свим тешкоћама које су га пратиле кроз живот. У наредним редовима прочитаћете причу о човјеку који за своје осамдесет четири године живота једино мрзи самоћу.

Рођен је 1934. године. Већ као дијете сусрео се са многим недаћама које је донио Други свјетски рат. Живећи у породици која је имала осморо дјеце – седам синова и кћерку, Милош дјетињство памти по тешким данима. Када је почео прогон српског живља са ових простора, са браћом и мајком, морао је да напусти родно огњиште и да крене на пут који није имао циља.

– Пред најездом непријатеља нисмо имали другог избора него да бјежимо. Сјећам се како нас је мајка чувала; братовљевог плача, глади, хладноће. Ни данас не знам како смо остали живи. Проживјели смо велику патњу. Ваљда је Бог тако хтио да се након свих невоља поново вратимо кући – са сјетом у очима прича Милош.

У данима када је страдало много српског народа, са породицом је дијелио посљедњу кору хљеба. Како у свакој несрећи постоји нешто добро, тако су Милоша и његове најближе спасили добри људи. Кроз причу се присјетио да су им покушали запалити кућу, али да нису успјели. Одбројавши тешке дане, каже да су услиједили и они љепши када се почело живјети у миру, све до новог прогона. Бјежећи пред њемачком тортуром, нашли су се у Вишеграду, гдје су неко вријеме живјели.

– Кад је стала њемачка агресија, тадашњу дјецу и младеж слали су у дом у Севојну. Са братом и родицом неко вријеме сам боравио у дому. Њих двоје су били несташнији од мене па су једног дана одлучили да побјегнемо. Иако сам се одупирао тој идеји, морао сам да бјежим и ја, јер нисам могао остати сам. Возом смо се вратили породици у Вишеград.

Школовање започео у Вишеграду

Проживљавајући кроз сјећање поново све те дане каже да му је најтеже пала неслога и неправда коју је доживио од свог народа. У то зло доба изгубио је дио своје породице и фамилије. Први школски дани остали су у сјенци ратних дешавања и живота под сталном завјесом страха и бјекства. Школовање је започео у Вишеграду, а затим наставио у Сокоцу. Сви путеви живота враћали су га на родну Романију. Прича да је био примјеран ђак. Након осмогодишњег школовања одлази у Жељезничко-индустријску школу у Сарајеву, гдје је учио занат. Имао је позиве да оде, али за њега, како рече, од Романије није било љепшег мјеста. Она га је чврсто везала за себе и тако све до данас. У вријеме када је завршио средњу школу, у Сокоцу је основан Фудбалски клуб „Гласинац”. Љубав према фудбалу, који је волио од дјечачких дана и прве направљене лопте „крпењаче” на Бари, имао је гдје да удоми.

– Нисмо имали праву лопту, али то није био разлог да фудбал не играмо сваки дан. Играо сам на различитим позицијама, а голман сам постао сасвим случајно. Једном приликом требали смо да играмо утакмицу у Рогатици, а нисмо имали голмана. Одлучили смо да окушамо срећу и онај ко буде најбоље бранио остаје на голу. Судбина је хтјела да се тог дана мрежа иза мене не затресе и да останем на голу „Гласинца” дуго година након тога – прича Милош.

Педесетих година прошлог вијека седморица Паунића играло је у тиму „Гласинца”. Сви су на свој начин оставили дио себе у богатој вишедеценијској историји соколачког клуба – Милош понајвише. Бранио је мрежу свог клуба како се брани само нешто чврсто пришивено за срце. Скоро у исто вријеме, везао се за супругу Зору, са којом ће касније имати троје дјеце – синове Илију и Горана и кћерку Младенку. Кроз осмијех каже како се женски дио породице тешко мирио са чињеницом да је фудбал толико важан сегмент његовог живота. Своју дјецу је васпитавао да буду добри и поштени људи, а исто је важило и за бројне генерације које је тренирао у „Гласинцу”. Дисциплину и сталоженост настојао је да пренесе и на фудбалски терен, па тако никад није доживио непријатност или судијску казну.

– Била су то лијепа времена. Памтим утакмицу коју смо играли против тадашње екипе „Радника” из Горажда. Тад сам дао најбоље од себе. Мислим да сам тог дана бранио као никад, иако смо били поражени са 1:0. Након тога добијао сам бројне позиве, али нисам никада имао жељу да одем у други град и други клуб.

Родни град је одувијек заузимао посебно мјесто у Милошевом животу. Гдје год би ишао и одлазио са нестрпљењем је журио да се врати. За њега је Соколац дивно мјесто, дивних људи, само што смо негдје успут заборавили да их препознајемо. У „Гласинцу” је тренирао бројне генерације, првенствено голмане, који су остали запамћени као велики фудбалски таленти.

– У мојој фамилији фудбал је био саствани дио живота. Та игра уткана нам је у гене. У некадашњем тиму играло је чак седам играча Паунића: Раде, Војкан, Боро, Мишо, Илија, Мирослав и ја. Сви они су играли у престижним клубовима као што су Сарајево, Жељезничар, Челик и многи други. У то доба фудбал се играо са пуно љубави како према самој игри, тако и према свом мјесту. Данас је новац успио да испрља све, што ми је посебно жао. Више нема истинског залагања и правих вриједности – казао је Милош.

Пјешачећи на утакмице

Пријатељство које га је везало за саиграче тешко је у пар редака описати. Према ријечима госта наше рубрике, знало се десити да на утакмице иду пјешачећи до околних мјеста. Неријетко су путовали импровизованим превозом који се знао покварити на пола пута. Сви ти догађаји исписани су на страницама једне младости пуне ведрине, смијеха и разбибриге.

Живећи у времену у ком се поштовао рад како у спорту, тако и у другим сферама живота, не чуди што је власник бројних признања. Живио је скромно, те тако и говори о својим постигнућима. Одликован је као радник, војник, голман, спортски радник, али најважније што има је, како рече, поштовање своје дјеце и људи овог краја.

– Лијепо је кад се човјеков рад препознаје и вреднује. Још је љепше кад доживите старост чистог образа, без мрље и сазнања да сте било коме нанијели штету и зло. Најљепши осјећај за мене је био када су моји надређени у војсци послали писмо мојој мајци Милки, гдје ме описују као вриједног и марљивог војника. То је био начин да јој се одужим за бескрајну љубав и врлине које је уткала у мој живот и живот моје браће – истакао је Милош.

Своје врлине и данас преноси на своју дјецу, унуке и праунуке, који су расути по свијету, али га не заборављају. Каже да је срећан што су постали остварени људи који данас имају своје насљеднике. Млађим нараштајима поручује да чувају свој живот, јер не памти да је било рђавијег времена од овог.

– Рекао бих им што и својој дјеци, да се чувају злих људи и овог лошег времена. У томе могу успјети само ако се окрену спорту, раду и исправним вриједностима.

Храбро стоји пред ударцима старости

Како је некад храбро стајао на голу „Гласинца”, тако данас храбро стоји пред ударцима старости. Једина ствар која га успије побиједити је, каже, самоћа. Гледајући бројне црно-бијеле фотографије и слушајући мудрости које нису могле стати у ову причу, завршило се наше дружење, али заказан је нови сусрет, онај кад се прича нађе у „Соколачким новинама“. Терет живота окован је око Милошевих ногу, па се тешко креће, зато смо дали обећање да ћемо их донијети лично. То је и нова прилика да самоћа изгуби стечену предност.