Караван емисије „Шареница“ коју Радио телевизија Србије реализује широм региона боравио је овог љета на Јахорини. Имали смо прилику да са вишечланом екипом србијанског Јавног сервиса проведемо угодан радни дан. Неизоствано је било попити кафу са најпознатијим спортским новинаром и коментатором Слободаном Шаренцом, чији лик и појаву памте сви који су пратили тв преносе свих значајнијих спортских догађаја.
Рођен је у Београду, гдје је завршио школовање, како каже давне 1968. године. Шармантно је додао да ће ускоро бити већински власник свог живота. Године 1990. почео је да ради на Трећем каналу у спортској редакцији. Послије четири године рада прелази на РТС, а први значајан догађај који преноси је Свјетско првенство које се играло у Канади. Већ двадесет осам година ради на телевизији. Препознатљив по својим стручним коментарима, шаљивим досјеткама, лапсусима, навијачкој енергији, наш саговорник је извјештаваосабројнихевропских и свјетскихкошаркашкихпрвенстава, као и са Oлимпијскихигара. Питали смо га у каквом је сјећању остало његово прво коментаторско искуство.
– То је било на Трећем каналу, колеџ кошарка и НБА. Као кроз маглу се сјећам првог преноса. Имао сам 22 године. Сматрао сам тад да то радим како треба. Међутим, никад није довољно добро и имам обичај да кажем да увијек може боље. Касније сам испекао занат, јер је новинарство по мени занат – рекао је Шаренац.
Телевизијске преносе одавно не броји, а рекао нам је која му је утакмица остала урезана у сјећање…
– Многи се чуде мом одговору, али мени је најупечатљивија утакмица она између Аргентине и Америке у Индијанаполису 2002. године, јер је то утакмица коју је амерички „дрим тим“ изгубио након осамдесет и нешто дуела прије тога. Мени је било жао што нисмо ми ти који ће побиједити Америку на њиховом тлу. На моју срећу то је успјела и наша репрезентација у четвртфиналу, избацивши Американце у Индијани – истакао је наш саговорник.
Познато је да је коментарисао све значајне наступе српских спортиста. Питали смо га да ли постоји нека утакмица која му је неостварена жеља?
– То би био неки НБА меч уживо из Америке. То је можда једино што недостаје. Свако ново такмичење и пренос носи са собом нови изазов. Исто се припремам као што сам то радио и на почетку каријере.
У бројним интервјуима знао се нашалити да је емисија „Шареница“ изабрала њега, а не он њу. Испричао нам је како се снашао у новој улози.
– Ја сам се одавно шалио да због назива и мог презимена та емисија припада мени. Када ме питају шта смо промијенили, ја одговорим да је то ниво водитеља, за почетак. Жика је нормалне висине, док сам ја израстао више него што треба. Колега Жика Николић је овај посао радио тринаест година и од „Шаренице“ направио бренд. Ми смо само наставили истим путем. Трудимо се да у пријеподневном викенд програму представимо разноврстан садржај, од музике, спорта, културе, разоноде, дакле све боје „Шаренице“, како би сваки гледалац нашао нешто за себе. И даље свакако поред ове емисије остајем и у спортској редакцији и преносићу све спортске догађаје за које РТС буде имао права – казао је Шаренац.
Каже да му је велико задовољство кад српски кошаркаши послије освојених медаља и добрих резултата поздраве браћу преко Дрине. То су најчешће чинили Дејан Бодирога и Милан Гуровић, али и остали репрезентативци.
– Ја их свакако подржим у томе, онако непримјетно, како бих сачувао своју објективност. Знам да људи овдје много воле кошарку, да навијају за српску репрезентацију, можда и гласније него у Србији. Битно је да спортисти имају подршку са свих страна – истакао је он.
