У тишини своје породичне куће, у Улици “Милоша Обилића”,  у соколачком насељу “Казани”, старина Милош Паунић, некадашњи фудбалер “Гласинца” и један од  узорних радника  чувене  “Романије”, проводи пензионерске дане. Супруга Зора је напустила овоземљски живот  прије једанаест година,  дјеца у свијет кренула, а Милош остао сам;   живи за доласке  својих потомака и листа сјећања на минуле деценије свога живота подно Романије.

Сваки дан почиње јутарњом кафом, прелиставењем новина и  порука које стижу од синова, кћерке и унука путем Интернета, а потом остале обавезе у кући. И “женски” послови су на  старачким плећима, али Милош је и то  савладао, па пријатељи који  наврате  на “чашицу разговора” се  изненаде с којом енергијом и педантношћу  старина “држи” ред у свом дому. Истина,  здравље попушта,  ноге не  слушају, клецају кољена, а то  је  данак оног што је  прошао на фудбалским утакмицама и у леденим  производним халама Дрвне индустрије, гдје је даноноћно радио на  одржавању  машина које су  храниле  Соколац. Спортски дио обавеза, иако за  силан труд  није имао  накнаду, као и оно што је било потребно учинити на   радном мјесту, извршавао је  с истим жаром и страшћу,  што  су  кадри  само они који у себи немају  ни труна  себизма, похлепе и гордости,  људи  који се  искрено радују  туђој срећи.

Непозван сам  покуцао на  врата дома старине Милоша, у вријеме поднева,  ношен жељом да забиљежим причу о овом  тихом и добром човјеку.  Дочекао  ме је  осмијех, лице  са којег се  видјела  жеља  за разговором, сусрeтoм кojи  разгаљујe  и провјетрава душу.

Милош са братом Војканом

На првим страницама сјећања су дјечачки дани, босоного  дјетињство обиљежено тешком  збиљом почетка Другог свјетског рата,  вријеме  када је фашистичка  чизма притисла  његову Романију и Соколац. У сновима и у јави често види себе, како као  шестогодишњи дјечак, са млађим братом Војканом , сестром  Велом  и  мајком Милком, бјежи из свог  родног краја у нигдину пред црнокошуљашима,  Францетићевим  хордама, тражећи спас преко Дрине.  У мислима су му  и данас оштро урезани   тренуци  доласка на чувену Ћуприју на  Дрини,  када је његова мајка швапским  чуварима  предала  неки папир, након  чега се  дигла  рампа и малишани са  мајком  прешли  ријеку,  избјегли горку судбину хиљада српске нејачи,  која је  прекланих вратова  завршила у плаховитој Дрини, у Старом Броду и Милошевићима. Да  не бијаше тог спасоносног парчета  папира и мајчине довитљивости, њихова  имена би  се нашла на списку мученика, на  чије страдање  подсјећа  спомен-обиљежје у Старом Броду, које “казује” тужну причу о  незапамћенм усташком злочину у прољећним данима четрдесет друге.  Тамо, преко ријеке, која, нажалост, и данас дијели исти народ, Паунићи су  дочекали слободу. Вратили се на згаришта и почели нови живот, туговали  за најмилијима који су скончали  живот у  ратном паклу. Никако да  разумије  нељуде што уморише његову браћу – Илију,  Миша и Бора. Илија је био најстарији. Имао је само двадесет година.  Смртоносне  хице у момке  нежењене  испалили су припадници српског  рода, безбожници, несој и никоговићи, они што су   соколачку цркву били у магацин  претворили, вјеровали да  вријеме “црвеног силништва” никада неће проћи. Убиоци  су  данас  сигурно  у  посљедњем кругу пакла, али ни тамо преголеме гријехе  неће моћи окајати.

У улози тренера са Дулом Ковачевићем. Фотографија пред задње коло првенства, утакмицу са Азотом у Витковићима. Екипа у сезони 1976/77. изборила пласман у Регионалну лигу – група југ

У посно, поратно вријеме, радом су се лијечиле  ратне  ране; било је  забрањено сјећати се оних  што се борише “на другој страни”, иако ником зло не нанесоше.У тим годинама , предузеће “Романија” је  отворило врата  за све који су хтјели да граде своју и будућност општине. И Милош се нашао међу дрвопрерађивачима, постао  експерт за одржавање  машина у Пилани и Творници иветрастих плоча.

Био је вриједан и поштован радник у Дрвној индустрији. Као шеф одржавања , даноноћно бдио над стројевима. За прегалаштво је добио  Орден рада са сребрним вијенцем. О томе прича као да је то нешто обично. Као да жели умањити величину оног што је у животу урадио.

-Силна је била наша “Романија”, најснажија у  “ШИПАД-овој” породици. Хранила Соколац, мајчински бринула о  већини становника наше општине, постала надалеко позната по својим мајсторима, учествовала у изградњи  станова у скоро свим већим градовима бивше Југославије. Већина запослених  су је  доживљавали као своју кућу,  били  свјесни да им је  дала шансу да од свога  рада живе. Своје најбоље  године  дао сам  “Романији”. У Творници иверастих плоча  радило се  без престанка, у три смјене. Није било предаха и за нас који смо водили  рачуна о  машинама. Производили смо плоче иверице изузетног квалитета, које су имале   купца, фирми  доносиле  велику добит. И други дијелови Дрвне индустрије били су на гласу.Производио се намјештај и много тога другог. Имали смо и  чувене  возаче  – прича Милош.

Радост  Милошевих сјећања на “Романију”, често помути  оно што се дешавало у ратним годинама, времену тешке  кризе морала,  у коме су нељуди  показали  своје право лице . Кристалне  романијске шуме нашле  су се  на мети бахатих појединаца,  који су дрско и безобзирно искористили  безвлашће и немирне  године. Насрнули као хијене на природу и њено богатство,  почели преко ноћи да се богате, немилице  рушили оно што су Романијци  чували и његовали деценијама. У том муљевитом времену, “Романија” је почела да посрће, губи снагу, нестаје,  што је и био  циљ оних који  нису бирали средства да јој прекрате живот.  Истина, и данас  има  нешто  остатака  од знамените  фирме,  али није  то  ни сјена њене  некадашање моћи.

– Као пензионер  сам се пријавио да  помогнем како би “Романија” и у ратном времену радила. Нас  неколико је водило бригу о исправности  стројева  све  вријеме рата. Радило се  ударнички  за  одбрану, за  оне што су били најистуренији пред  непријатељским  положајима. Правили смо оклопе за траспортере,  оно што је потребно за справљање  хљеба на терену и много тога другог за  нашу војску. Наравно, производња  је  текла  скоро као и у миродопском времену. Фирма  радила у рату, а у миру почела  да издише. То не могу  никако  са схватим. У једну од хала Творнице иверастих плоча биле су измјештене машине из једне од фабрика УНИС-а из Вогошће, с  намјером да се  на новом локалитету гради творница и покрене производња. Муке смо  велике доживјели док смо дислоцирали стројеве, а  потом је  то све остављено на милост и немилост  лоповима. Данас, нажалост, не зна се  гдје  су машине  завршиле– прича старина Милош, коме је, како рече, најтеже  пало када је, једног дана, након рата, пошао да  обиђе  погоне  своје бивше  фирме, а на  капији му нису дозволили да уђе у простор гдје je радио преко  четири  деценије. Вратио се сломљен своме дому, дубоко разочаран, ријешен да никада и не покуша ући на  врата колектива у коме је провео  више времена   него у  својој  кући.

Утакмица у Сарајеву. Милош Паунић интервенише, а Милан Башић, у позадини, прати исход интервенције

Страдање “Романије” Милош је  скоро прежалио, убијеђен да се ту ништа  не може  промијенити. Лице старчево добија  посебну  свјетлост када се “нађе” у  спортским успоменама. То су тренуци  истинског блаженства, посебног  радовања. Та ведра сјећања   припадају спорту, фудбалу, доживљеном  у  дресу његовог “Гласинца”.

Милош је кренуо стопама старијег брата Рада, неизмјерно  заволио  фудбалску игру. Још док је ишао у основну школу, која се  налазила у улици што води према цркви, „крпењача“ је била најслађа  забава Милошева и његових вршњака. Наравно, тада су сви спортски путеви у Сокоцу водили према стадиону „Бара“, игралишту  омеђеном тарабама.

-Сјећам се, прво сам чистио копачке старијим фудбалерима, гутао сваки потез мајстора и мојих идола, скидао финте,  дриблинге и маштао  о свом мјесту у тиму.  Са  петнаест година  жеље су ми се оствариле.  Заиграо сам као десно крило на утакмици са Гарнизоном у Горажду. Изгубили смо са двоцифреним резултатом, али сам  био срећан – постигао сам гол.

 Милош је почео као нападач, а убрзо је  постао незамјењив на гол-линији. Занимљив је догађај који је трајно промијенио његову улогу и тиму.

 -Требали смо играти са Рогатицом у Рогатици. Гласинац је остао без голмана. Сви су отишли .  Договор паде да се сви играчи опробају на голу.  По процјени саиграча, ја сам најбоље „кротио“ лопту и стао сам на гол.  Изгубили смо утакмицу, али сам добро бранио и постао тако први голман “Гласинца”.

У тихом и корпулентном момку соколачки тим је добио много. Знао је маниром правог спортског џентлимена да  отрпи увреде са трибина, да остане хладан и у најекстремнијем понашању публике, а када  нема довољно играча, са  гола прећи у било коју линију игре.  Са усхићењем и сјетом прича  о првим чуварима мреже Гласинца – Мићу Косорићу, Радисаву Марићу,  Пају Мијатовићу, коме је и свијет  био тијесан, Стипу Путнику, Марину Кнезу… Све су то драги ликови које Милош   чува у успоменама.

Каријеру завршава  1973. године. Доживио је  да, поред себе, у тиму види  своје братиће – Бора и Миша. Више од двије деценије бранио је  боје Гласинца . Потом био тренер, спортски учитељ, “узгајао” нове  фудбалске  асове. Све радио тихо, без гласног пријекора, очински,  а тако могу само они што имају посебну душу.

– Волио сам Бару као нико. Градили смо кућу; ја оставим мајсторе па на игралиште. Мајка Милка и супруга Зора, говориле су ми да  ће ми испећи јагње на ражњу  ако престанем играти фудбал. Молиле су ме, преклињале. Ништа ме није могло од “Баре” одвојити. Након  једне  утакмице са  “Радничким” у Горажду , на  којој сам бранио чудесно и сачувао своју мрежу,  дошли су  челници  тог клуба да ме  зову да пређем код њих. Нисам ни помишљао да  то учиним. Само шест мјесеци сам  био члан прибојског “Фапа”, тима  који је високо котирао у  Другој лиги бивше Југославије. Обећавали су ми стан, добар посао, али  срце  ме вукло мојој Романији.  Вратио сам се свом “Гласинцу”, у коме  сам, након завршетка  каријере,  радио са голманима. Били су то Јеленко Витомир и Крсто Мирковић,  данас, нажалост, покојни, те Драгослав Марковић, Ака Џиндо и мој син Илија. Сви су  имали квалитет за високи ранг у фудбалу –сјећа се Милош.

Милош  се радо присјећа и  времена изградње новог стадиона “Бара”,  када  је  доживио  најснажнију спортску радост.

-Било је то вријеме  када је предсједник општине био Јован Беатовић,  предузимљиви и енергични руководилац. Мој радни колега у “Романији” – Жарко  Боровчанин, иначе  дугогодишњи играч “Гласинца”, и ја, учинили смо све како би наша  фирма  што више помогла изградњу стадиона. Постали смо  и  досадни са  захтјевима према нашим надређеним,  упорно тражили помоћ. Исто то су радили   Миле и Момир Ковачевић, који су такође оставили снажан траг као играчи “Гласинца”. Сјећам се,  Соколац је  обасјала  невидјена  радост када је нова “Бара”  отворила  капије за  фудбаларе и гледаоце. Догодило се  то прије четири  деценије– казује  старина.

Милоша у осами  кријепе сјећања, са њима  нестаје  осјећај празнине и усамљености. У њима се често смјењују доживљена узбуђења и туговања,укрштају  догађаји који су обиљежили  протекле деценије живота. Разговори са  тишином понекад онеспокоје, уздрмају  душу, али старина не  дозвољава да такво стање  потраје, осјети тренутак када треба мисли усмјерити на  другу страну,  ведријим успоменама. И у позним годинама се може уживати, иако, како Андрић написа:  “старост обично није богата радостима”.

Старина Милош има чему  да се радује, посебно сусретимa са својим најближим. Син Илија је у Шведској, у великом граду Штокхолму. Горан је у Канади, у Торонту, са супругом,  кћеркама Милицом и Бојаном и сином Николом. Отишли синови из завичаја након ратне несреће,  у туђини граде будућност  својих  породица, јер  родна  груда, “захваљујући” бахатим, грамзивим и похлепним властодршцима, није им пружила шансу да  нормално живе у отаџбини.  Кћерка Младенка није далеко, живи у Вишеграду са мужем Вучетом и синовима Ђорђијем и Василијем. Наравно, она најчешће долази, помаже оцу. Крсна  слава – Ђурђевдан,  дан је  када је Милошева  душа препуна  радости. Окупе се потомци за славским колачом. Ти сусрети му дају додатну енергију да се још јаче  бори против  старости и храбро носи терет  година.

Обрадује се Милош сваком ко закуца на врата његовог дома. Зна  да  су то искрени пријатељи, они што нису заборавили тихог и доброг човјека. У тим разговорима успомене на прошлост заузимају почасно мјесто. То пријатељовање освјежава доколицу, прекраћује  досаду, брани  од црних мисли,  ублажава чежњу за  потомцима у туђини. Успомене  су највјернији чувар прошлости, јер, тек када неки догађај из живота постане неизбјежни дио сјећања,  потврђује свој пуни  значај. Tужно је ако се  немате чега сјећати.

Поподне одмиче, корача  устаљеним ритом радног дана у малом граду. Биљежим посљедња слова за причу о Милошу. Радујем се што су се из Фудбалског клуба “Гласинац” сјетили свог голмана, спортског учитеља и неуморног прегаоца. У дану када  је  обиљежена  крсна слава и Дан општине –  Илиндан, Милош је примио посебно признање за  допринос развоју  спорта. Посебно признање нашло се у рукама посебног човјека.  Знак  је то да није заборављен, што се неријетко дешава људима који су свој радни вијек одрадили ударнички, поштено, помажући другима више него себи .

Загазио је Милош у осамдесет пету годину живота. Дуговјечност је заслужио својим свакодневним понашањем, односом према  другима, и у добру  и злу.  Здравље посрће, али не посустаје старина, не предаје се. Како рече, често се сјети давно сковане  изреке: “Док живиш, буди жив”,  јер само тако човјека  не могу сломити проблеми свакодвице, без обзира колико били тешки и сурови.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Молимо унесите коментар!
Овдје унесите своје име