Причу почињемо стиховима Мирослава Антића: Сви су растанци тужне приче,/ зато растанке не признајем и никад нећу./ Ово је само привремено раздвајање/ ако тако будемо желели/ oстаћемо пријатељи и када остаримо. Није ово више завршена само једна школска година,/ кажу, готово је детињство./ Једно велико детињство данас је готово.
Дошло је време да се опростимо и кренемо ка новим изазовима у неки нови свет који се зове „одрастање”. Храбро ћемо закорачити у ново поглавље живота, а када се за пар година будемо срели, нећемо више бити тинејџери, али понесимо тај несташни дух са нама и сачувајмо га.
ОЈ, ДРУГОВИ, ЈЕ Л’ ВАМ ЖАО
Посљедње мајске вечери издишу на морској пучини. У њима мирис младости једне генерације, спремне да искорачи на раскрсницу одакле путеви воде у зреле године.
Ту гдје се најжешће сударају жеље и на најједноставнији начин одлаже рјешавање проблема, дошли осамнаестогодишњаци из унутрашњости, са простора на коме се недавно угасио рат, да прославе матурско вече.
У рату су пошли у средњу школу и у рату је завршили. На једном мјесту, у истом загрљају, млади Сокочани, који су имали срећу да остану у својим домовима и они други, што напустише своје градове, у којима остадоше ђачке успомене урезане у школским клупама и исписане на фасадама зграда њихових улица, чијим тротоарима сада корачају неки други – непознати људи.
Збуњује их бљештавило прелијепог града. Дах им зауставља поглед на Свети Стефан, туристичко светилиште. Као да су се, одједном, нашли у сну. Све дјелује нестварно, бескрајно удаљено од догађаја са којима су живјели у најљепшим годинама.
Будва са укусом јода, у сунчаном крилу, високо уздигнутих руку наздравља устрепталој младости, у чијим би се узаврелим годинама и море утопило. Узнемириле се и плаве дубине, и старо звоно, заштитни знак древног приморског града би да устане са бетонског постоља и гласно зазвони, али душу му неимари саградише од пластичне масе, па само тишином поздравља драге госте.
Они, из унутрашњости, стијешњени краватама, спутани високим потпетицама, без џинса и брижног родитељског погледа, у једном трену постали много озбиљнији, спремни и највеће животне обавезе, без посртања, носити. Како је само у тим годинама и оно недохватљиво близу.
Први тактови музике и прве чаше пића. Кораци постају сигурнији, као они у џинсу и најкама. Све долази на своје мјесто. Трема одлази, нестаје и зној са дланова и догађаји могу да почну. И фото-апарати постају троми и изненађени, не могу да прате дешавања.
Тренуци су то који ће остати и непрестано се обнављати у албумима сјећања. Вријеме је то када се листају школске успомене, када се почиње реално схватати тежина савјета старијих, када се рука пружа и онима који вас озбиљно увриједише, када се желите сликати и са професорима који нису хтјели поклањати оцјене. Одједном, када се оставе школски дневници, у њима оцјене и бјежања са наставе, искрено проговоре осјећања. Професори и њихови ученици постају оно што су увијек и били – пријатељи. И тајне, ношене у себи годинама, сада се гласно казују.
„Сарајево, ти и ја, морамо из пепела“, звоне набрекле гласнице сјетом и тугом једне генерације којој украдоше њихов град, али нижу се друге пјесме и прикривају тугу. Са бившим становницима великог града су њихови другари са којима су већ излијечили рањене избјегличке душе.
Не дозвољавају матуранти накинђуреној Будви да спава у ноћи у којој се грле двадесет осми и двадесет девети мајски дан. У професорима се пробудиле давно доживљене матурске вечери. Игра и плеше разиграна младост. Само да се ово састајање може претворити у вјечност. Али рађање новог дана неупитно долази. То доноси и стварност на коју се већ било и заборавило.
„Ој, другови, је л’ вам жао“, стара и никад преживљена пјесма, путује будванским зеленилом.
Ваља поново у своју унутрашњост, у свакодневницу, у којој се могу правити озбиљни животни планови.
Чекају матурски испити, а потом војничке касарне и велике школе, радости и разочарења. Све ће то упорно пратити доживљено у Будви, на матурској вечери.
Објављено у 237.броју Соколачких новина (јун 2018.)
