Сваке године хиљаде вјерника, различитих вјера и нација, из разних крајева Републике Српске, Србије, Црне Горе, па и свијета, хрли ка манастиру Острог на поклоњење Светом Василију Острошком.
На том путу ходочасници иду пјешке или на бициклима, прелазе километре и границе, трпе исцрпљеност, умор, болове у мишићима и жуљеве, да би 12. маја, добили благослов Чудотворца и духовно окријепили и оснажили ум и душу. Тај дан је познат као празник који доноси највећа чуда, те се мошти Светог Василија Острошког чувају као велика светиња. Исцјељитељска моћ Чудотворца небројено је пута доказана. Очевици и свједоци у манастиру Острог, више пута су изјавили да их је немогуће набројати, јер та прича траје три вијека.
Многи вјерују да ће, ако се завјетују на празник светог Василија отићи на Духове у манастир Острог, њихова, или болест неког њима ближњег, нестати „као руком однесена“. Вјерници који полазе на пут у манастир са собом обавезно треба да понесу уље, тамјан и памук, али и вунене чарапе, и све то потом, оставе код свеца „да преноћи“, јер ствари које проведу ноћ у просторији са моштима свеца, вјерује се, добијају натприродне моћи изљечења.
Народно вјеровање каже и да Свети Василије Острошки сваке ноћи устаје из ковчега и шета по стијенама, а током вијекова су многи свештеници свједочили да сваког јутра виде поцијепане вунене чарапе на ногама свеца, иако су увече биле обувене читаве. Отуда и пракса да вјерници који иду у Острог са собом понесу и један пар бијелих вунених чарапа.
На поклоничко путовање до манастира Острог већ пуних десет година одлази све више Сокочана. На овогодишњем јубиларном путовању било је двадесет девет ходочасника. Из Сокоца су кренули: Дејан Елез, Младен Цвијетић, Миленко Цвијетић, Младен Вукосављевић, Ненад Радовић, Момчило Реновица, Драган Гладанац, Милан Боровчанин, Марко Каностревац, Стефан Бајагић, Немања Нинковић, Миланко Крстајић, Миле Цицмил, потом Младенка Шука, Сања Радовић, Јована Петричевић, Дијана Милидраг, Жељана Перишић, Николина Чолаковић, Милица Плакаловић, а са њима је из Сокоца кренуо и Радомир Мутабџија из Источног Сарајева. У Рогатици су им се придружили Милош Нешковић, Небојша Шљивић, Дражен Караџић, Миљан Малетић, Николина Нешковић и Ана Божић. Са њима је из Фоче до манастира Острог кренуо Горан Радовић, а Божо Тодић из Хан Пијеска придружио им се када су били у Пивском манастиру.
Ми смо испратили ову причу која је трајала шест дана и са поносом ове људе сврставамо у наша „Лица Романије“.
Рано ујутру на Ђурђевдан, по благослову свештенства Црквене општине Соколац, група ходочасника из Сокоца упутила се на јубиларно десето путовање манастиру Острог. Овогодишње путовање посветили су онима што живот дадоше за Републику Српску у протеклом Одбрамбено-отаџбинском рату, за око 1.000 погинулих бораца који су вјечно уточиште нашли на Војничком-спомен гробљу „Мали Зејтинлик“ у Сокоцу.
Дејан Елез, организатор и вођа пута, подсјетио је да на овом путу пређу преко 230 километара.
– Неописив је осјећај што сваки пут буде све више заинтересованих. Ове године, двадесет људи из наше локалне заједнице, одлучило је да се осмјели и упути на мукотрпно путовање, како би се поклонили и затражили милост од Светог Василија Острошког. Поносан сам на све људе, који су са нама корачали током ових десет година и који су својим одзивом помогли да дочекамо мали јубилеј – рекао је Елез.
– Када смо се прије десет година осмјелили да кренемо на ходочашће, нисмо били свјесни да ће та прича оволико да заживи. Тада нисмо имали обезбјеђено коначиште, нити смо имали организацију за разлику од данас. Током свих ових година стекли смо пријатеље, који нас радо дочекују и пружају безусловну помоћ – каже Младен Цвијетић, такође један од организатора и вођа пута.
Пресудна жеља и воља
Да године нису препрека, већ да је пресудна воља, показује примјер да на поклоничко путовање одлазе како млади, тако и старији.
– Прошле године било је моје прво путовање и био сам најмлађи ходочасник. Одмах сам знао да то неће бити моје једино ходочашће и ове године сам чврсто одлучио да се придружим. Основни мотив је љубав према вјери и захвалност коју дугујемо Светом Василију Острошком, што никада не напушта своје вјернике – казао је седамнаестогодишњи Стефан Бајагић.
– Ако човјек има довољно јаку жељу и вољу, одмах има и довољно снаге да издржи све оно што му се нађе на том путу. Ове године снагу нам даје чињеница да се поклањамо у име оних што су се борили за Републику Српску и што су за слободу коју данас имамо дали оно најдрагоцјеније – живот – истакао је Миленко Цвијетић, који се у шестој деценији живота, по четврти пут упутио на поклоничко путовање.
До светих острошких стијена, из нашег града кренуло је седам дјевојака, а ходочасници који су спријечени да им се придруже, испратили су и дочекали овогодишњу групу.
– Дуже вријеме имам јаку жељу да проживим искуство ових дивних људи. Коначно је дошло то вријеме и нисам се двоумила. Уз вјеру и љубав према Богу, све се може поднијети – рекла је деветнаестогодишња Николина Чолаковић.
– Иако нисам у могућности да идем са мојом браћом и сестрама, подршку им пружам тако што их испраћам и дочекујем. Овом приликом захваљујем се свим људима добре воље, који су нас све ове године подржавали и помагали – истакао је Милисав Зорановић, дугогодишњи ходочасник.
Најтежа маршута другог дана
Ходочасници су првог дана препјешачили пут од око тридесетак километара и стигли до Дуба, у близини Рогатице, гдје су преноћили. Другог дана упутили су се према Фочи и то је била уједно једна од најтежих маршута – шездесетак километара. Трећег дана су од Богословског факултета у Фочи, гдје су преноћили, лаганим, али сигурним корацима кренули према „Рафтинг клубу“ у Саставцима, на пут од тридесетак километара, гдје им је обезбијеђено коначиште. Тридесет четири километра су без препрека прешли четвртог дана и стигли до манастира Пива. Петог дана ходочасници су прешли близу педесет километара и у вечерњим часовима стигли на одредиште до Видрована, те их је од циља дијелио још један дан и дионица пута од двадесет осам километара. На отвореном простору, у кругу манастира Острог, преноћили су и дочекали 12. мај – празник Светог Василија Острошког. Након причешћа и литургије упутили су се према Сокоцу.
„Када смо стигли до Острога, сви болови, упале и жуљеви падају у заборав.“
Бројни грађани окупили су се у Порти храма Романијске Лазарице како би их увече дочекали и поздравили громогласним аплаузом, а потом су нам поклоници пренијели своја искуства.
– Пут је једнако тежак женама и мушкарцима. Било је много напора, поготово другог дана. Међутим, уз подршку осталих ходочасника, све се издржи. Када смо стигли до Острога, сви болови, упале и жуљеви падају у заборав, тај осјећај је јединствен – казала је Жељана Перишић.
Ана Божић из Рогатице, која се придружила групи Сокочана, истакла је да се није покајала што се одлучила за овај поход.
– Позвала бих све дјевојке, које имају жељу, да нам се придруже. Немају чега да се плаше, заједно се све издржи, а остаје искуство за које не постоје праве ријечи да се опише – додала је она.
– Идеја од прије десет година је један пламен, који букти и данас. На оваквим путовањима дотакне се максимум психичке и физичке способности, те представља велики морални тест сваке индивидуе – испричао је Ненад Радовић којем је ово четврто ходочашће.
– Пут до Острога челичи тијело, оснажује душу, буди наду и осјећања, која се нескривено показују. Задовољство ми је све то проживјети са овим људима и они су доказ да Романија има дивну омладину – по повратку је рекао Миленко Цвијетић.
Свако ходочашће ново искуство
– Свако ходочашће је ново искуство, али овај пут искуство је било посебно. Функционисали смо као јединка. Заједно смо јели, спавали, кисли, плакали, смијали се, помагали се успут, носили једни другима ствари и дисали као једно. Посебан је осјећај када долазимо, а људи нас препознају. Када кажу, ево наше Романије, срце је испуњено – пренио је Младен Цвијетић.
Ову лијепу причу прије десет година започела су тројица младића Дејан Елез, Младен Цвијетић и Бранимир Боровчанин, који је данас парох и старјешина у Цркви светог Василија Острошког у Благају.
