Соколачка Гимназија основана је 1. септембра 1961. године. Тадашња Гимназија „Слободан Принцип Сељо“ изњедрила је бројене генерације учених људи, који годинама представљају мали градић подно Романије у најљепшем свијетлу. У дану када је 54. генерација матураната прославила матурско вече, своју пет деценија стару матуру прославила је и 4. генерација гимназијалаца некадашње соколачке Гимназије „Слободан Принцип Сељо“.
Окупљени као некад, показали су нам да искрено пријатељсто успијева да одоли сваком вртлогу живота, гдје год нас он однио.
Присјећајући се школских дана, Драгиња Шућур казала нам је да су тада Гимназију похађала два разреда. Директор Гимназије „Слободан Принцип Сељо“ био је Гојко Мировић, док су разредне старјешине били професори Боро Тошић и Светислав Станковић.
– Учили смо по програму који је био заступљен и у београдским гимназијама. Професори књижевности, историје, филозофије, латинског језика, психологије, углавном су били из Београда. Из Сарајева су долазили професори математике и физике, тако да је квалитет наставног кадра био на завидном нивоу. Бити гимназијалац у то доба била је велика част, истакла је Драгиња.
Тадашња Гимназија истицала се по добрим ђацима. Препознавали су се по стеченом знању и спортским успјесима. Једнакост која је владала међу њима, данас је тешко достижна. Како кажу, чак и у средњој школи носиле су се униформе и сви су били као један. Њихово педесет година дуго пријатељство то и потврђује.
Некадашњи гимназијалац Миле Каровић, данас живи у Београду. Како каже, школских дана се радо сјећа, а матурско вече као да је било јуче.
– Читав један живот стане у пет деценија. Током нанизаних година редали су се догађаји, завршен факултет, посао, брак, дјеца, а данас и унуци. Када смо све то остварили, преостало је да уживамо у плодовима онога што смо створили. Били смо најбоља генерација тог доба, и по другарству и по учењу,нагласио је Миле.
Присјећајући се најљепших успомена открили су нам да су и они тад страховали за оцјене, пријемне испите, изостанке. Да су их морили љубавни јади, несташлуци и све оно што једна младост са собом носи. Порука коју су пренијели данашњој генерацији стане у једноставну реченицу – „Живите живот!“.
Међу слављеницима срели смо и познато лице. Донедавног професора физичког васпитања Брана Субашића. И он припада генерацији која је прославила средњошколску матуру, сада већ давне 1968. године. У шали нам је рекао да није било тешко организовати скуп, јер су данас сви у заслуженој пензији.
– Те давне 1968. године матурирало је четрдесет осам ученика, по двадесет четири ученика у два одјељења Гимназије. Са поносом смо поменули њих осморо који нажалост више нису са нама, рекао је Субашић.
Предраг Перић родом је из Бање Ковиљаче. Точак времена за њега као да се није окретао, јер је са пријатељима очувао блискост током свих ових година.
– И сад дишемо као средњошколци. Међу нама је много угледних људи, љекара, професора. Поштијемо једни друге исто као и онда када смо се помагали у школским клупама. Након Гимназије стекао сам звање педагога, иако се тим позивом никада нисам бавио. Пензију сам стекао радећи као матичар у општини, рекао је Перић.
Младима је открио да је тајна благостања, личног задовољства и љепоте живота у настојању да се буде добар човјек.
Да даљина и године нису препрека и да је прави пријатељ увијек ту кад траба, говори прича Ленке Трбић, која је на јубиларну прославу дошла чак из Америке.
– Када су ми јавили за прославу, сви датуми били су подређени нашем окупљању. Нисам могла пропустити прилику да видим своје школске другове. Везивала нас је велика љубав и заједништво. Радујем се сваком нашем сусрету, гдје се присјетимо заједничких успомена, казала је Ленка.
Након завршене осмогодишње школе, а затим и Гимназије, Драган Радовић је отишао на Војну академију, након чега је постао официр и пуковник. Како каже службовао је у четири републике.
– Никад не прођем овим крајем, а да се не састанем са својим пријатељима. Вриједности које смо његовали у средњошколским данима, сачували смо и до данас, истакао је Радовић.
Један од оснивача Културно умјетничког друштва у нашен граду, како поносно каже и њихов дугогодишњи члан, некадашњи гимназијалац, а касније пуковник и запослених на различитим руководећим позицијама у Министарству унутрашњих послова Републике Српске, Миле Реновица истакао је да је поменута генерација подарила бројне врсне стручњаке, судије, инжењере, правнике, докторе, добре људе и велике пријатеље.
Након свих исписаних редака ове приче о пријатељству, не преостаје ништа друго већ да кажем да су по ко зна који пут заслужено добили десетку из другарства. Баш ону о којој је и Шобић пјевао у својим пјесмама: „И увијек пожалим кад морам некуд даље од малог студентског братства, ал’ никад не одем, а да им не упишем десетку из другарства“.
