Свака професија са собом носи поједине предности и недостатке. Оне професије које су везане за човјека и бригу о њему су можда и најтеже. Једна од њих је и професија медицинске сестре. Медицинска сестра је особа која се опредијелила да његује, помаже и штити; особа која брине о болеснима, повријеђенима и старима. Неко ко је изабрао овакав животни позив је и јунакиња наше приче – медицинска сестра у соколачком Дому здравља „Др Љубомир Ћеранић“ Миланка Грујић.
Миланка је рођена у селу Видрићи надомак Сокоца. Основну школу завршила је у Сокоцу, а након осмогодишњег школовања, како каже , имала је жељу да упише средњу медицинску школу.
– Медицина ми је још као дјетету привлачила пажњу. Као мала, боравила сам у нашој болници, и већ тад се у мени јавила љубав према бијелом мантилу. Након основне школе, моја жеља је била све већа, па сам одлучила да упишем средњу медицинску школу. Године 1981. започела сам свој рад у Дому здравља, гдје обављам посао медицинске сестре већ 37 година – истакла је Миланка.
– У свему што радимо пресудна је љубав. У тешким, и оним мање тешким тренуцима, она је неопходна и често постиже оно што не може ни сама медицина. Важно је осјетити бол и тјескобу пацијента, као и жељу да му искрено пружите помоћ. Потребна је обзирност и стрпљивост. Увијек морате имати жељу да научите још више о њези болесника и о медицини – истиче наша саговорница.
– Волим свој посао и обављам га са великим задовољством. Доста тога се промијенило. Некада се пацијентима посвећивало више пажње него документима и компјутеру. Трудим се да сваком пацијенту пружим разумијевање. Да поново бирам свој животни пут, без сумње бих изабрала овај исти – казала је Миланка.
Миланка се присјетила како је било некад радити у соколачком Дому здравља.
– Овдје је постојао стационар за четрдесетак болесника, служба хитне помоћи у којој је радио један техничар и један љекар. Данас нас има бројно више, али се посао обавља на другачији начин. Рат ме је затекао у Сокоцу, иако сам живјела у Сарајеву, а возарила на Соколац. У тим тешким ратним данима успијевали смо да радимо у смјенама, понекад без струје, воде. То су била тешка времена, али смо и тад свој посао обављали на највишем нивоу – казала је Грујић.
– Постоји више неопходних својстава, како би рад у хитној служби био успјешан. То су прилагодљивост, толеранција и стрпљивост. Такође, требате бити без предрасуда, слагати се с колегама и уклопити се у медицинску хијерархију. Морате брзо усвајати нова знања како бисте остали успјешни у послу – рекла нам је Миланка и додала:
– Радимо са млађим колагама, којима помажемо да што лакше и брже стекну потребну праксу. Волим овај народ. Када некоме помогнете, људи су захвални, а највећи дар који можете да добијете је спознаја да сте некоме спасили оно најдрагоцјеније, а то је живот.
Наша саговорница истиче да је за рад са људима неопходно вољети људе и имати искрену жељу да им помажете. Морате храбро подносити стрес, јер медицинским сестрама нису допуштене грешке. Морате бити прилагодљиви како бисте могли обавити свој редован посао.
– Свако ко намјерава да се одлучи за овај позив мора бити спреман на све. Да би се рад обављао квалитетно, потребна је љубав према овом позиву, љубав према људима. Без тога, не треба ни почињати.
На крају разговора Миланка нам је рекла како се труди да сваки дан проведе активно, те да готово и нема слободног времена. Када не ради у служби њену пажњу окупира башта, дружење са природом и са драгим људима. То препоручује свима, како би сачували доброту, здравље и животни оптимизам.
