Данас, на Михољске задушнице се навршава 25 година од погибије десет бораца Прве романијске пјешадијске бригаде Војске Републике Српске у сарајевском насељу Грбавица. Био је то најболнији дан у ратном путу ове елитне јединице ВРС. Сјећања на погинуле, нажалост, из године у годину блиједе. Само најближа родбина и највјернији пријатељи посјећују вјечна почивалишта српских хероја.
О страдању у седмом октобарском дану ратне деведесет друге често су писале Соколачке новине.
Издвајамо данас сјећање које је прије четири године написао Велемир Елез.
Седми октобар – Дан туге
Данас се навршила 21.година од дана када је у Сарајеву, у насељу Грбавица погинуло десет припадника Прве романијске пјешадијске бригаде Војске Републике Српске.
Када прелиставам ратну несрећу и провјетравам сјећања на то вријеме умирања, неизбјежно ми у мисли стиже седми октобар деведесет друге. Често успомене „корачају“ рањеним улицама Грбавице, чујем снајперске хице како долазе са десне стране Миљацке и јауке испод Требевића. Још увијек ме растужи грч на лицу команданта чувене бригаде Милошевића, тренутак језиве и болне тишине када је примио вијест да је из његове јединице заувијек отишло десет бораца.
Тог седмог октобарског дана у Сокоцу, Хан Пијеску, Рогатици, Палама и Невесињу горјеле су воштанице за душе јунака. Већ се било накупило умирања. Свакодневно су текле родитељске сузе, а врата надолазећег пакла тек су била одшкринута.
У том дану у вјечност су се преселили: Славиша (Рајка) Савчић, Миланко (Душана) Ђерић, Петар (Атанаса) Петровски, Манојло (Пера) Борковић, Васо (Милоша) Глишић, Недељко (Тома) Нинковић, Велимир (Данила) Делић, Војислав (Сава) Јовановић, Миланко (Јована) Каностревац и Драган (Јована) Савић.
И данас, двадасет и једну годину касније, у мислима мајки, очева, браће сестара, супруга, потомака нема заборава. Путеви и даље воде до гробља. Сузе су једнако врле, као и туга најближих. Код многих других, које је заобишла ратна несрећа, седмооктобарска трагедија тоне у маглу, пријетећи да пређе у потпуно несјећање. Преголем је то гријех према онима који су искрено, јуначки бранили право на постојање народа коме су припадали.
Расули се борци бивше Прве романијске. Многи су, након ратне страданије, напустили овоземаљски живот. Немали број живих, опечен набригом државе за коју су се борили, лута од немила до недрага, али у себи носе тугу седмог октобра. Док је њих и оних који на срцу носе отворене ране због губитка, синова, очева, браће, дан туге остаће да живи у успоменама.
Прерано одрасли потомци кроз живот корачају озбиљни, с ријетким осмјехом. Расту, сазријевају под скутом мајки, бака и дједова.
Биши ратници – припадници Прве романијске пјешадијске бригаде, још увијек препричавају паклене тренутке из седмог октобра. Да се не заборави.
Ове скромне реченице, написане у грчу, упућујем, прије свега, онима који брзо заборављају, јер – познато је, они што заборављају прошлост осуђени су на ропство заблудама и бесциљно лутање у будућности.
