У оквиру пројекта “Изградња и консолидација капацитета за превенцију сукоба” којег финансира Европска унија (ЕУ), а проводи Развојни програм Уједињених нација (УНДП) у Босни и Херцеговини реализујем свој пројекат “БХ људи” у оквиру којег ћу у наредних пола године представити 100 занимљивих људи из БиХ, по мом избору.
Јелена Ћајић из Сокоца је професорица енглеског језика и књижевности, а тренутно ради као новинарка у Инфо центру у Сокоцу. Када тражите информације о културним дешавањима у Сокоцу не можете а да не наиђете на Културно умјетничко друштво “Романијска луча”. Јелена је дугогодишња чланица овог друштва па смо разговор и почели причом о томе.
ЋАЈИЋ: Ја сам у КУД “Романијска Луча” од самог почетка, то јесте одмах послије рата када је обновљен рад друштва ја и брат смо се уписали, зато што су нам родитељи били у културно-умјетничком друштву и увијек смо слушали приче како је њима било дивно. Ми смо отишли и ево и сад смо чланови. Ја сам неких 19 година играла, ето 18 и по да кажем. Ове године сам завршила ту своју играчку каријеру, али радим са дјецом. Са дјецом радим задњих можда 9 година, водим најмлађу групу КУД-а – дјечји ансамбл. И мислим да наставим тај свој рад у друштву баш кроз рад са дјецом.
ПРИЈАТЕЉСТВА СУ ЈЕДНА ОД НАЈВРЈЕДНИЈИХ СТВАРИ КОЈЕ ЈОЈ ЈЕ ДОНИЈЕЛО ЧЛАНСТВО У КУД-У.
ЋАЈИЋ: Прво, стекла сам пријатеље и стварно могу да кажем да су моји најбољи пријатељи сви из културно-умјетничког друштва. То је буквално дружење које превазилази и школу и факултет и све. Ја увијек могу да рачунам на њих. Чак и кад се не чујемо неко вријеме ја знам да могу да рачунам на њих. Јер једноставно ми смо проводили дане заједно и када путујемо ми смо ту по цијели дан заједно.
Друга ствар, видим кроз однос са својим братом, можда да нисмо били заједно ту јер смо заједно играли све те године, можда ми не би били толико блиски колико смо сада. Свако је наравно близак са својом породицом, али некако ми смо се баш дружили исто као да смо и брат и сестра и другови. И онда видим кроз то колико је само дружење ту једна велика ствар.
Друго, осим што сам научила да играм, упознала сам много људи, не само овде већ широм Републике Српске, Босне и Херцеговине, али и свијета јер смо путовали доста. Били смо на турнејама – Холандија, Бугарска, Пољска. И стварно увијек нађемо неке људе који су одавде. Увијек се нађу неки наши.
КУД “РОМАНИЈСКА ЛУЧА” ЈЕ НЕКА ВРСТА БРЕНДА СОКОЦА, А ИМАЈУ ЗАИСТА ВЕЛИКИ БРОЈ ЧЛАНОВА.
ЋАЈИЋ: Па може се рећи да јесте, али вјерујте то је постигнуто баш напорним радом. Испочетка је било тешко – нисмо имали ношње, нисмо имали основних средстава за рад. За почетак нисмо имали ни своју просторију. То је било баш онако мучно. Па смо се годинама сељакали по неким салама гдје смо морали да склонимо столове и столице да би ми у том простору играли. Па кад се заврши то све почистимо и вратимо све на мјесто.
И тако послије тих неколико година добили смо своју просторију. У простору старе полицијске станице добили смо један већи простор који још увијек није потпуно одговарајући. Али знате како то већ иде – кад нема оно што вама одговара прихватите оно што вам се нуди. Тако да за сад ако ништа ту су просторије у којима радимо и гдје ни од кога стварно не зависимо.
Број чланова варира од почетка до краја године, али имамо отприлике око 250 чланова који раде у неколико различитих секција – фолклорна секција, музичка секцију. Поред тога некад је била и секција гуслара, мијењало се углавном. Али најбитније су та музичка и фолклорна секција.
За овако мало мјесто мислим да смо организација која окупља највише омладине различитих узраста, јер ту су дјеца најмања од 6 година која играју или свирају или пјевају. И на другу страну имамо професора који води наш оркестар који има преко 70 година.
ПИТАЛА САМ ЈЕ ДА ЛИ БИ ВОЉЕЛА ОТИЋИ ИЗ БИХ?
ЋАЈИЋ: Као и сви размишљам о томе. Постоје неке ствари које ме задржавају овде и постоје неке због којих бих одмах отишла. Наравно, све нас за дом и за мјесто одакле смо везује и породица и пријатељи. Али поново кад човјек размишља о будућности тешко да се може видјети нека баш онако… Овде човјек може једноставно да преживљава и да буде задовољан тим. А поготово у мањим мјестима не може чак ни да испуни неке своје прохтјеве. Ево кад се погледа рецимо овдје у Сокоцу изгорела нам је кино сала, немамо биоскоп. Мислим неке основне ствари које данас мислим да треба да буду доступне сваком човјеку ми морамо да идемо… срећа близу нам је Сарајево па можемо макар ту неке ствари али мислим да одлазак у неко веће и перспективније мјесто у сваком случају сваком пада на памет.
