Миленко Капуран (45) је већ 25 година везан за инвалидска колица након тешког рањавања у минулом рату и дугог лечења у неколико медицинских центара, али није изгубио вољу да опстане, оснује породицу у Сокоцу и свој живот испуни радом.
– Након рањавања сам схватио да се време вратити не може, па сам се увек трудио да радим понешто и поред тога што имам пензију – каже Капуран.
Нерадо се сећа ратних дешавања, прича о јунаштву и дана када је са нешто више од двадесет година рањен на линији одбране и његов живот добио потпуно другачији ток. Прве поратне године протекле су, како каже, у настојању да спасе што се лечењем спасити може, а други део поратне приче је посвећен породици, супрузи, ћерки и завичају.
– Рођен сам у Крајишићима, на рубу између општина Соколац и Олово, и то село ми је увек остало у најлепшем сећању. Пре рата радио сам у соколачкој клаоници. Моји одласци у родно село, Дејтонском линијом подењено на општину Олово и општину Соколац, постали су чешћи чим су се стекли први услови – рекао је Капуран.
Како не воли да ленчари, дошао је на идеју да се почне бавити пчеларством.
– Присетио сам се пријатеља Зорана Батинића, професионалног пчелара који је често причао о пчелама као да је био задужен да на најбољи начин пропагира ту делатност и он ме подржао у томе – каже Капуран.
Улазак у овај посао није му био нимало лаган јер је требало много знања, времена, труда и улагања, али и рада за одржавање пчелињих друштава.
– Истина, прве године од меда није било ништа, али већ ове смо имали принос од педесетак килограма. Љубав према овом послу је победила и у свом пчелињаку сада бројим 20 кошница, а као да сам јуче купио првих пет од пријатеља Батинића – присећа се Капуран.
Кошнице су у топлијем делу године у селу где често одлази, иако је највећи део пута /30 километара/ од Сокоца до његових Крајишића, лош макадамски. Током зиме пчелиња друштва из Крајишића сели уз помоћ пријатеља у Брањево код Зворника на багремову пашу, а са првим данима лета поново враћа на ливадску, у завичај.
– Бринути о пчелама није лако, а посебно за мене у инвалидским колицима, али трајем и радом испуњавам себи дан лепим. Набавио сам неке машинице за рад око кошница, колико моје здравствено стање дозволи, па вршим њихове преправке. Недавно сем обрадовао и себе и пријатеље кошницом која има облик кућице – похвалио се овај вредни домаћин.
У миру је велики део свог времена посветио изградњи цркве посвећене Светом апостолу и јеванђелисти Марку у родном селу и добио Орден Светог Саве и двије Владичанске грамате од Српске православне цркве, што је, како каже, још један доказ колико га љубави веже за завичај.
Пре избијања ратних сукоба у селу Крајишићи било је 35 српских домаћинстава, до сада је обновљено петнаестак, а у селу данас живи само пет повратника.
