Поводом рушењa хотела “Романија”: Некадашњи понос града живјеће у сјећањима

Соколац је, прије скоро четири деценије, у вријеме када је на челу општине био Јован Беатовић, добио атрактивни хотел. Име су му дали по завјетној планини, легендарној гори – Романији. Енергични предсједник, човјек од акције, коме су, на почетку сваког радног дана, директори општинских предузећа и установа реферисали шта је урађено од оног што је претходног јутра договорено, за само три године, од 1977. до 1980. године, колико је био на тој функцији, осим хотела, саграђеног у рекордном року, фудбалског стадиона и још много тога другог, иза себе оставио и Парк народних хероја, данас Парк бораца Романије.

Стадион “Бара”, чији зелени тепих и данас може да конкурише онима које посједују премијерлигашки клубови, доминира у мозаику спортских терена. Парк бораца Романије и даље подсјећа на Јованово предсједниковање и живот у времену када су Сокочани били срећнији, нису се борили за голи живот и у страху чекали судске позиве због неизмирених обавеза за струју, воду, телефон…

Од поменута три симбола градића у срцу гласиначке равнице, најмање среће је имао хотел “Романија”, здање што је некада заузимало  централно мјесто на разгледницама које  промовисаше најљепше што је мали град имао. Изграђен је 1978. године, отворен у предвечерје новогодишњих празника, постао незаобилазно мјесто за свако значајније састајање –  забаву, културна и друга дешавања, простор  какав се у то вријеме могао срести само у већим урбаним срединама. Градили су га људи од заната, они што добро знају какво архитектонско рјешење оваквих грађевина одговара  високом простору. И, наравно, није било двоумљења када је хотелу требало дати име. Уосталом, и линије његовог крова су подсјећале на најистуреније коте древне планине.

Проживио је хотел “Романија” срећна времена, када посјетиоци нису размишљали колико ће потрошити на иће и пиће. У ненаписаном љетопису су имена боема и ноћобдија, људи  који су увијек плаћали пиће, немилице трошили зарађено, расипали живот, али и оних других, другачијих, који  су вјешто користили људску  дарежљивост и доброту, без “паре и динара” проводили сате у кафанском простору, претресали приче  о минулим временима, коментарисали свакодневицу и маштали о будућности.

Сокочани, рођени педесет и  неке прошлог вијека,  а и они старији,  били су у прилици  да добро упознају  оно што се дешавало  под сводовима  “Романије”, активно учествују у догађајима. Наравно, ријеч је о онима у чијем животу је кафана имала посебно мјесто,  људима који  нису размишљали куда ће их младалачке  емоције  одвести. Памте се први, несигурни кораци  конобара, њихово стасавање  у мајсторе тог зната, спремне  и за посао  у елетиним  угоститељским објектима  великих градова, свадбарска весеља, доласци ђачких екскурзија, окупљања  у ноћима које су најваљивале  долазак нове године, гостовања познатих имена естраде, али и тренуци састајања домаћих доколичара, када  су о локалним дешавањима расправу водили сви присутни гости, па  и конобари. Много је анегдота  настало у том безбрижном времену, а неке од њих и данас се препричавају.

Најболнији тренутак хотела “Романија” у предратном животу је долазак изгнаника, српске нејачи-жена, дјеце и стараца из Западне Славоније. Догодило се то у октобру 1991. године, када су у Соколац стигли невољници из Воћина, Грубишина Поља и неких других славонских мјеста, које су са њихових огњишта протјерали заговорници “нове НДХ”.

Сјећам се, у прохладној и кишној октобарској ноћи, са завежљајима у рукама,  рањене душе и погнута погледа, крочили су љути несрећници у хотелско здање,  гдје су их чекали Сокочани, спремни да их приме у своје домове. Чули су се само уздаси и јецаји, заједништво у болу. Многи Романијци  су тек тада схватили  да неумитно стиже рат и у БиХ.

Хотел је у Одбрамбено-отаџбинском рату био уточиште  за изгнане, старјешине српске војске, мјесто  гдје су се могли склонити и преноћити људи без адресе, ту пронаћи топлу ријеч, разумијевање и охрабрење пред још теже дане који су долазили. Знали су ту да предахну и српски борци, када су се враћали кући са ратишта, па и попити коју више прије него се сретну са својим породицама.

Гинули су радници  хотела “Романија” за слободу Српске. Неки су, притиснути  тешким болестима, прерано напустили овоземаљски живот. Преживјело је хотелско здање ратно невријеме, дочекало слободу, препустило се нади да долази боље вријеме,  доба у коме ће се вратити негдашњи сјај, али, испоставило се, било је то узалудно надање.

На жестоком удару приватизације нашла се скоро сва државна имовина, новокомпоновани богатуни су, попут хијена, на њу јуришали. О радницима хотела, уморним од рата и сиромаштва, нико није ни размишљао. Појавили су се мешетари, тобожњи душебрижници, разноразни смутљивци, обећавали брда и долине. Састанчило се данима, преговарало са радницима, који су тражили своје. Било је судовања, узалудног расипања емоција обесправљених.

Српски бизнисмен из Лондона Ристо Гоjковић је 2004. године купио акције предузећа Угоститељство и туризам “Соколац”, у чијем саставу је био и хотел “Романија”. Имао је часне намјере. Уложио је у реновирање хотела, како је тада објављено у локалним медијима, близу 500.000 марака, измирио дио наслијеђених дуговања. И радници су се укључили у послове санације објекта, надајући се да ће,  коначно,  доћи крај њиховој агонији. Када је пажљивије прегледао докумантацију о власничкој структури, Ристо схватио да је преварен и одустао од даљег улагања, а хотел и радници су препуштени новом безнађу.

И, почетком октобра 2014. године, након низа неуспјешних покушаја приватизације, имовина бившег предузећа Угоститељство и туризам “Соколац”, заједно са хотелом “Романија”, продата је у стечејном поступку  фирми “N-TRADE” из Источног Сарајева за нешто више од 230.000 КМ. Других заинтересованих купаца није било.

*** Након рушења хотела „Романија“ планирана је изградња тржног центра „Тропик“

Купац је обећао да ће заштитити објекат хотела од даљег пропадања, реновирати ресторански дио и претвоирити га у салон за одржавање већих скупова, а простор гдје је некада била дискотека преуредити у модерну теретану, за потребе локалних и спортских клубова који долазе из других мјеста на висинске припреме. Није се то десило. Власник се предомислио. Ријешио да поруши хотелско здање, што је многе изненадило. Кренули су и коментари на друштвеним мрежама. Наравно, било је опречних размишљања; једни су то дочекали са негодовањем, а други са олакшањем, јер, како кажу, било је болно посматрати чувену грађевину у центру града остављену на милост и немилост зубу времена.

У 22. септембру ове године, џиновска механизација је кренула на хотел “Романију”. Моћне “кобре” устремиле су се свом силином на конструкцију објекта, а први удари су показали његову стаменост, да неће бити “лак залогај”, да ће данима трајати рушење.

Соколац се, ових септембраских дана, буди уз непријатне звуке који долазе са мјеста рушења. У једноличном ритму тутње машине, а дио по дио грађевине пада на земљу. Сваки  удар “кобре” и челичног чекића,  удар је на успомене похрањене у душе оних који су се радовали одласцима у хотелско здање, на тренутке среће који се не могу поновити. Треба имати разумијевањa за такве  емоције, не називати их патетиком, јер и патетика може бити искрена.

Кажу да ће на простору гдје се 39 година налазио хотел “Романија” нићи нови, савремени објекат – тржни  центар “Тропик”.  Неће, дакле, имати намјену као онај  коме је “одслужено опијело”.

И када се уклони посљедњи грумен хотела,  када некадашњи понос малог града заврши на депонији, потоне у коров, то здање ће остати дa живи у сјећањима Сокочана. А познато је, најчешће  се  права вриједност оног што нестаје спозна тек када се нађе у успоменама.