Сваки град има кафане у које се радо свраћа и срећу драги пријатељи. У Сокоцу, деценијама, за те намјене служи „Мирни кутак“. Међу живима нема више Брана Подинића, његовог власника…
У простору намјењеном за живот човјека, почасно мјесто припада кафанама. Кафане су најстарији свједоци настајања насеља. И Соколац је, као и свако мјесто почео живот са угоститељским објектима, простором гдје су уморни неимари трошили ноћи, за кафанским столом правили планове. У кафанском диму је испраћена прошлост, ту су се сретала будућа времена.
Сваки град има кафане у које се радо свраћа, одмара, пије и срећу други пријатељи. У Сокоцу, деценијама, за поменуте намјене служи „Мирни кутак“, или, како се најчешће изговарало, „КОД БРАНА“. Међу живима нема више Брана Подинића власника овог кутка, гдје се уморан одморио, глдана нахранио, гдје се могло свратити и кад нема динара у џепу. У беспарици је било довољно рећи: „Бране, запиши“. Газда Бране би се, дискретно, осмјехнуо, да други гости не примјете, и донио оно што желите.
Бране је, први у малом граду, нарушио крута правила у угоститељству, када је у питању однос према госту. Није, сваки час, трчкарао од шанка до столова, мјерио, према дневној и ноћној свјетлости, да ли је ракија прешла „преко црте“, већ је госту остављао да сам точи и пије колико хоће. И, на крају, када су се сводили рачуни, сами сте изговарали број попијених тура и газда вам је вјеровао. Кажу, да и они сумњивог морала нису хтјели преварити власника „Мирног кутка“.
У „Мирном кутку“ је увијек било мјеста за све. Био је то простор гдје су за истим столом сједили професори, љекари и сезонски радници, простор гдје сањиви радници, прије почетка јутарње смјене, испијали кафу, гдје су, пазарним даном, романијски сељаци сретали своје вршњаке и пријатеље из града.
Ако сте, ношени младалачком буром, прије нове плате потрошили зарађено, у „Мирном кутку“ сте се могли, као код своје куће, прехранити. Бране је то неумјерно биљежио у свеску, али много тога је остало да се памти и заборавља, да порасте у сјећања која поменути простор издвоји од других.
У тренуцима када алкохол убрза крв и у „Мирном кутку“ би кренула ватрена рсправа, али, захваљујући смиреним поступцима Брановим, све се завршавало мирољубиво. Завађене стране су, у загрљају одлазиле на починак, а сутра се, поново, сретале за иситм столом.
Радио је Бране неуморно, радом је хтио постићи све. Није желио богатство преко ноћи и уз помоћ нерада и мутних послова. Поштовао је госте, први плаћао порезе.
Када је здравље почело да „посрће“, стигле су и ратне невоље. Туговао је због српских заблуда и био срећан кад се његов народ, коначно, окренуо духовности и својој традицији. Није завршио високе школе, али је на позорници животне збиље стекао високо образовање. Чита је деценијама стару, добру „Политику“ и силно се наљутио на свој омиљени лист када је, у предвечерје рата у БиХ, читао текстове у којима је мука Срба „у тамном вилајету“ била заборављена.
Поштено је Бране одживио свој овоземаљски вијек, а то је, морамо признати, изузетно тешко. Због тога је овај тихи човјек и заслужио јавно помињање.
Објављено у 26.броју Соколачких информативних новина (август 1997.)
