У оквиру пројекта “Изградња и консолидација капацитета за превенцију сукоба” којег финансира Европска унија (ЕУ), а проводи Развојни програм Уједињених нација (УНДП) у Босни и Херцеговини реализујем свој пројекат “БХ људи” у оквиру којег ћу у наредних пола године представити 100 занимљивих људи из БиХ, по мом избору.
Младен Ћајић је академски сликар из Сокоца. Завршио је Академију ликовних умјетности у Сарајеву на одсјеку сликарство. Ради већ неких 7 година као професор ликовне културе у Основној школи у Сокоцу. Сликарством је почео да се бави од малих ногу, а жеља му је била да упише академију и то је његова највећа љубав.
ЋАЈИЋ: Генерално сликарство је највећа љубав и то највише радим али бавим се наравно и вајарством и цртањем, што је у склопу свега тога. Имам још неке хобије, бавим се мало графичким дизајном, обрадом фотографија у Пхотосхопу и тако неким монтажама.
ЈЕ ЛИ ИЗЛАЖЕШ НЕГДЈЕ СВОЈЕ РАДОВЕ?
ЋАЈИЋ: Да. До сад сам имао двије самосталне изложбе. Једна је била у Сарајеву на Академији ликовних умјетности, а друга је била овдје у Сокоцу у градској галерији. Имао сам доста групних изложби. Од неких значајнијих могу да издвојим у Пера музеју у Истанбулу у Турској гдје је била изложба студената Академије ликовних умјетности из Сарајева. Учествовао сам на бијеналу минијатуре у Горњем Милановцу гдје је била селекција од неких 1000 умјетника, свело се на неких 250 гдје сам прошао селекцију и учествовао на тој изложби. Углавном имао сам доста колективних изложби, био сам на ликовним колонијама на Требевићу, у Новом Саду итд.
ОД СЛИКАРСТВА ТЕШКО МОЖЕ ДА СЕ ЖИВИ.
ЋАЈИЋ: Па нажалост, код нас је таква ситуација да није толико ни цијењено. Чини ми се да чак немамо ни публику која је да кажемо онако еманципована да цијени те ствари. Без неког додатног посла, ето кажем радим у просвјети, да нема тога не би се могло живјети од сликарства. То више дође онако тренутно код нас као хоби, па онда онако из љубави мало се ради и тако.
ПИТАЛА САМ ГА ИМА ЛИ ТАЛЕНАТА ЗА СЛИКАРСТВО НА СОКОЦУ.
ЋАЈИЋ: Има. То сам успио баш да видим кроз овај рад са дјецом. Стварно доста има талентоване дјеце који су надарени, које хајде да кажемо у почетку то интересује али кад дођу да се опредијеле за неку професију, да ли за неки занат, за неку средњу школу, већином бјеже од тога јер знају да нема неке велике перспективе од тога. Иако ја покушавам да их усмјеравам мало за тим, вјероватно пратећи неке своје жеље и гледајући отприлике да може да искористи оно најбоље од себе што имају. Али ето некако, средина их окрене на другу страну.
ПИТАЛА САМ ГА КАКВИ СУ МУ ПЛАНОВИ ЗА БУДУЋНОСТ ОДНОСНО ШТА БИ ВОЛИО РАДИТИ.
ЋАЈИЋ: Па генерално моја највећа жеља је да се бавим само сликарством, само умјетношћу. Ја полако тежим томе али видјећемо шта ће будућност да донесе.
ШТО СЕ ТИЧЕ ОДЛАСКА ИЗ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ, ДА ЛИ СИ РАЗМИШЉАО О ТОМЕ И ДА ЛИ БИ МОЖДА МОГАО ОСТВАРИТИ СВОЈЕ ЖЕЉЕ И ПЛАНОВЕ КАДА БИ ОТИШАО?
ЋАЈИЋ: Наравно да сам размишљао, као и већина младих овдје која размишља тако да негдје оде, да нешто покуша да направи више него што може овде.
Мислим да је мало тешко баш на овом пољу умјетности да се прогурамо тамо даље негдје што кажу ‘преко гране’. Јер наравно и свака држава има и своје умјетнике и не мислим да баш неко чека раширених руку да ми дођемо тамо па да нешто урадимо, него треба се изборити. То је мало тешко. Али наравно имам неке планове па ћемо да видимо.
