Раде и Митра Савић из села Вранеши код Сокоца, који се знају још од малих ногу, прославили су 65 година брака испуњеног љубављу и поштовањем.
Овај весели пар, загрљени, размјењујући погледе пуне љубави и топлине, са радошћу се присјећа тренутка када су стали „на луди камен“. Осамдесеттрогодишњи Раде и двије године старија Митра кажу да су им се животни путеви испреплетали много прије него што су изговорили судбоносно „да“.
„Наше куће биле су удаљене једна од друге мање од 500 метара, па смо се виђали готово сваки дан. Заједно смо ишли и у основну школу, заједно почели радити у Земљорадничкој задрузи у Соколовићима. Ја сам био шеф рачуноводства, а моја Митра вриједни трговац. Честа виђања довела су до симпатија и није требало пуно убјеђивања да се одлучимо на брак“ – испричао је Савић.
Додао је да су сагласност добили и од родитеља, што је у то вријеме било веома важно.
„Ми, до гуше заљубљени, узели смо се сада већ давне 1952. Љубав и узајамно разумијевање пратили су нас кроз цијели живот, а круна наше љубави су син Мирослав и кћерка Снежана“ – кажу Савићи.
Прву деценију брака су провели у родном селу, које су напустили када је Раде добио посао у Сокоцу, док је његова супруга чувала дјецу. Међутим, Митра није била само домаћица и имала је амбиције да се запосли. Када су дјеца мало стасала, Митра се вратила трговини, а Раде је добио посао у соколачком дијелу сарајевског гиганта УПИ, гдје је постао технички и главни директор.
Да иза успјешног мушкарца стоји жена, показује и њихов примјер. Раде је уз подршку супруге, која је водила домаћинство, завршио економски факултет, а прије стицања ове дипломе већ је имао богато искуство у друштвено-политичком раду. Само са 16 година био је члан СКЈ, након тога постао је и одборник, предсједник Спортског друштва „Гласинац“ и обављао низ других функција.
„Друштво ми се одужило Орденом рада са сребрним вијенцем, Повељом општине Соколац и низом других признања. Ипак, најважнија признања су ми она у виду подршке коју сам свакодневно добијао од своје Митре“ – казао је Раде.
Савићи поносно истичу да су им њихова дјеца љубав и пажњу, коју су им пружили, вратили на најљепши начин.
„Мирослав је завршио економски, а Снежана филозофски факултет. Стекли су и своје породице, по сина и кћерку. И они су завршили факултете“ – прича поносни дјед.
Дјеца су отишла својим путем, а Митра и Раде проводе дане на Сокоцу и у Вранешима.
„Понешто урадимо, а хвала Богу и не треба нам много. Имамо пуну пажњу дјеце, а пензије су нам сасвим довољне за живот. Буде чак и понешто за „подршку“ нашим унучићима кад нам дођу“ – каже Раде.
Весеља у дому Савића није мањкало ни протеклих дана када су Раде и Митра славили риједак јубилеј.
„Није то било обично славље. Уз наш јубилеј, коме је печат дало преко 40 наших најмилијих, пријатеља и кумова, ту је и рођенданско славље унука Владимира. Ове године и наш син Мирослав и снаха Љиљана обиљежили су 35. годишњицу брака, а шлаг на све три торте било је рођење праунука Вукашина“ – казао је Раде.
Времешни супружници поручују младима да је породица једина истинска срећа и да томе требају тежити.
„У наше вријеме било је више наде у будућност. Радило се, па су млади економски били сигурнији. И схватање брака било је озбиљније, поготово послије добијања дјетета. Данас је другачије. Све се гледа кроз економско стање и у првој „јачој“ финансијској кризи љубав престаје, брак пуца и отуд велики број развода, али и неодлучности да се ступа у брак“ – рекли су Савићи, надопуњујући једно друго као и протеклих шест и по деценија.
Шаљивџије
Село Вранеши шездесетих година прошлог вијека имало је 25 кућа са више од 120 становника, Срба. Данас у њему у пет кућа живи шест Вранешана. Најмлађи има 53, а најстарији 91 годину. За Вранешане важи девиза да су велике шаљивџије на свој рачун.
„Једном је у село дошао неки непознати човјек. Наишао је на групу доконих младића које је поздравио са „Помаже Бог, људи!“ Они му отпоздравише уз приговор: „Нисмо ми људи, ми смо Вранешани“ – испричао је Раде Савић.
