У овогодишњем јуну бројне генерације обиљежиле су годишњице матура, сабирали успоне и падове и присјећали се школских дана. Посебно истичемо ученике треће генерације соколачке Гимназије, који су се окупили 24. јуна.
Прослави 50 година од матуре присуствовао је велики број некадашњих ђака, који су припадали једној од најуспјешнијих генерација гимназијалаца.
Од укупно 57 матураната школске 1966/1967. године, на прозивку се одазвало нешто мање од четрдесет. Како кажу, жао им је што седамнаест њихових другова из генерације више нису међу живима.
Један од организатора овог лијепог догађаја је бивши ученик Миливоје Јанковић.
– Били смо једна од најбољих генерација, преко 45 професора, наставника и апсолвената нас је учило. Интересантно је што је 90 одсто ученика изабрало просвјету за животни позив. Образовали се у звање професора, инжењера, војних лица, а међу нама је било и успјешних спортиста – рекао је Јанковић.
Присјећајући се на некадашњи систем образовања, он каже да се по много чему разликује од данашњег.
– Чињеница да је од нас 57 ученика, у првом року, матурски испит положило тринаест, говори све – нагласио је Јанковић.
Невенка Радовић из Сарајева, бивша ученица соколачке Гимназије, каже да се већ годинама одазива прослави матуре и радо виђа са школским друговима.
– Неописиво је задовољство састајати се са колегама, са којима сам провела најљепше четири године живота. Није скромно рећи да смо ми били генерација знања и звања. Током тог периода, било је много лијепих тренутака, учења, дружења, смијеха и радости. То је оно што заувијек остане у сјећању и што нас окупља све ове године за годишњицу матуре – истакла је Радовић.
Обрад Маловић из Сијерака, тренутно живи у Београду. Даљина га није спријечила да дође на Романију и присуствује јубиларном окупљању треће генерације средњошколских гимназијалаца.
– Видјети ове драге људе, који су дио мог живота, бескрајно ме испуњава. Посебна чар је за нас који не живимо у Сокоцу. Када помислим на школске дане, прво ми у мисли дођу другови и другарице, пјешачење до школе из Сијерака, прве љубави, те учешће у спортским активностима. Сматрам да су се многе вриједности, које су у наше вријеме постојале, изгубиле. Данас срећем младе људе, саме, са телефонима и слушалицама, који изгледају као да им не требају другови и другарице – поручио је Маловић.
Гина Миросављевић из Сокоца, такође живи у Београду. Свој живот и породицу остварила је у сусједној земљи, али завичај не заборавља. Иако овдје има родбину, на Романију се са посебном радошћу враћа због пријатеља.
– Имала сам много приватних обавеза, али сам све оставила иза себе да бих дошла да прославим годишњицу матуре. Ми одржавамо контакт и окупљамо се редовно на годишњицама, зато не могу да вјерујем да је већ прошло педесет година од завршетка школе. Можда гријешим, али сматрам да ниједна генерација није остала сложна као ми. Да могу да бирам, поново бих се вратила у школске дане – рекла је Миросављевић.
Златка Велимировића, рођеног Србијанца, живот је донио у Соколац. Овдје је завршио средњу школу, а потом вратио својој Србији. Поред прославе годишњица матуре, већ годинама одмор радо проводи на Романији.
– Као дјечак био сам болестан. Због посљедица запаљења плућа, љекар је препоручио да идем на планину. Тако сам се нашао у Сокоцу, оздравио без лијекова и ту остао до завршетка школе. У Осечени код Ваљева, гдје живим, имам много пријатеља, али најрадије се враћам овдје старим другарима. Колико често причам о овом крају, тамо ме зову Романијац. За мене је Романија најљепша планина, а Соколац најљепши градић на Балкану – казао је Велимировић.
Трећа генерација соколачке Гимназије, прославом јубиларне педесетогодишњице матуре, показала је неизмјену снагу другарства, да нема препреке ако је дружење у питању, те примјер новим генерацијама да не забораве шта су праве људске вриједности.
