Факултет за екологију, Независног универзитета Бања Лука, у сарадњи са Удружењем ЕКОСФЕРА већ трећу годину организује Акцију “ОТПАДОМ УКРАСИ, ПЛАНЕТУ СПАСИ”.
Активности у текућој години су започете Наградним конкурсом за најбољу еколошку пјесму, причу и ликовни рад, и за најбоље радове направљене од отпада.
У категорији ЕКОЛОШКА ПРИЧА, прво мјесто је освојио ученик Основне школе „Соколац“ 8-2 разреда, Ђорђе Ковачевић. Од срца му честитамо!
Плането Земљо, како си?Јутро је освануло иза зелених, великих брда, a сунце је почело већ да љуби и грли своје облаке и расипа злаћане руке по влажној земљи. Прољећно модро небо се гордило над шумама. Све је било срећно и раздрагано, као и ја. У мени су се рађали нови снови, наде, жеље и весело сам почео да скакућем, гледајући прољећни дан и ослушкујући цвркут врабаца. Све би било тако дивно и чаробно да није планета Земља стајала покуњена и скупљена у ћошку једне прашњаве улице. Била је непомична и тихо је јецала. Њене сузе су ме вратиле у прошлост. Прије много година, ја сам исто овако безбрижно трчкарао пун весеља и маште, имајући осјећај да трчим по дуги, а је Земља и тада плакала. Мислио сам да је само уображена и да је не занимају други , али сада, сада схватам да нешто није у реду. На крају крајева, никад јој нисам ни пружио руку, никад се нисам запитао шта јој је?! Зато, лаганим кораком, пун питања и заврзлама пришао сам планети Земљи. Глас ми је помало подрхтавао и ноге су ми клецале на прохладном повјетарцу, али сам ипак изустио: – Шта ти је, зашто си тужна? Плането Земљо, како си? Само ме благо погледала својим свијетлоплавим очима и на њеном лицу оцртао се једва видљив осмијех. Полако је устала и тихо је изговорила нешто, а ја сам се одједном нашао негдје у машти, негдје тамо гдје завршава јава, а почињу снови. Окретао сам се и безнадежно тражио планету Земљу. Брзо сам је угледао, али то није била више она?! Било је врло чудно. Показала ми је једну прљаву и подерану хаљину, препуну блата, прашине и мрља. Рекла ми је да је тужна, зато што свака планета има лијепу и елегантну хаљину, а да само она има овакву одежду. Одједном сам видио зашто је њена хаљина таква. У њеним очима видио сам мутна мора, блатњаве обале и паркове препуне смећа. Видио сам ватру, пустош, дим. Почео сам да дрхтим, а онда је мојим тијелом почела да струји нека чудна језа, било ме је срамота. Видио сам како планета Земља пати, а због чега? Она нам је дала све, а ми њој само отпатке, прашину и безначајне ствари. Метал, папири и пластика су замијенили дрвеће и цвијеће. Одлучио сам. Планета више неће патити. Узео сам велику кесу за отпатке и пар рукавица и дошао на оближњу ливаду. Дочекала ме кућа страве и ужаса, препуна свакојаких ствари које ником нису требале. Иако сам био згрожен, чак помало и уплашен, моја одлука је била јача. Послије сат времена љутог боја са папирима, разним остацима нечије одјеће и кесама, успио сам да очистим ливаду. По њој су почели одмах да се играју сунчеви зраци и пресијавају у хиљаде разних боја, као дугин цвијет. Тек тада сам видио да ту има љиљана и петровца. Тек тада сам схватио њене сузе. Планета Земља ми је весело махнула и рекла: – Хвала ти! Сада је моја хаљина лијепа и чиста, јер си ти схватио поруку ! И стварно, схватио сам. Од тада сам свима говорио да отпатке бацају само у канту гдје им је и мјесто и да воде рачуна о својој околини. То је мали корак за нас, а велики за планету Земљу и човјечанство. Тог дана сам био необично весео као никада до тада. Живот је постао смислен. Ђорђе Ковачевић VIII² |
