Драги сине, осјећам потребу да нешто напишем, али тешко иде. Никако да схватимо да се зла судбина поиграла и да се стварно ово десило. Сваки дан, два пута, пролазим поред мјеста гдје ти брзо оконча своју младост и стално свраћам ту поред спомен плоче.
Размишљам: твој тата носио седмицу када је играо фудбал, ти исто тако носио седмицу и био најбржи у својој генерацији – врстан таленат, твој брат играо и носио седмицу док је психички могао то подносити. Како тата не стиже у задњим тренуцима да ти помогне? Не бијаше брз, задњи сазнаде шта се дешава. Наш рођак Мишо Паунић касније ми прича да, када ти је помогао да те извуку из аута са Нермином из Рогатице, тата те звао на твој мобилни, много пута без одговора (нека интуиција прорадила) да ми је пукла батерија од телефона. Мој број је препознао Мишо. Нико се није могао јавити.
Сјећам се Јанка Реновице како ми каже на степеницама наше куће тога дана када ће се та несрећа догодити: Не бој се чика Бобане, Срђо вози добро, идемо на ћевапе у Срајево. Послије три мјесеца сазнао сам да сте ишли по одјело за матуру у Сумбуловац. Рекла ми жена гдје сте резервисали одјела, не знајући ко сам ја. На сваки твој рођендан или годишњицу дођу твоји најбољи другови и другарице, фудбалери, тренери…Сами се сјете датума да те обиђемо, драги сине. Стално те обилазимо ја, мама, твој брат и баба, сваке суботе или недјеље.
Слика твоја из Гетеборга, с татом послије побједе над Челзијем, је у мојој канцеларији, као и слика када си са 16 година играо у Премијер лиги БиХ. На интернету су и друге слике с твојим друговима фудбалерима из твога клуба и репрезентације, много слика из Шведске. Твоја слика стоји и у просторијама ФК „Гласинац“, поред твог тренера, и у канцеларији гдје се праве записници послије свке утакмице. За Гласинац сада игра твоја генерација. Било ми је тешко када су ме позвали у Бањалуку, на сахрану твога имењака – Срђана Чакара, који је окончао своју младост послије прославе свог 18. рођендана у Београду. Рекоше ми за то фудбалери из репрезентације који су играли с тобом и који су ме питали могу ли поднијети да дођем на сахрану. Долазили су представници из Малмеа у Сарајево и звали ме за потпис уговора, не знајући шта се у међувремену догодило.
Како сам ти и обећао, и даље пратим твоје другове фудбалере који су сада окосница Гласинца, исто онако како сам радио од ваше десете године – камером и фотоапаратом. Када видим твоје другове и другарице, видим тебе са њима. Ако буде прилике ићи ћу и на „Готиа куп“ у Шведску , гдје си ти ишао и снимићу утакмице док буде срце могло да издржи, снимаћу свадбе твоје генерације и све стоички подносити, па докле буде могло.
Кроз прозор наше куће готово редовно пратимо твоје другове када иду на тренинг или утакмице и враћају се, надајући се да ћемо и тебе видјети (често нам махну у знак поздрава, без ријечи, јер осјећају и они велику тугу без њиховог друга који је био ударна снага тима). Благојевић, који сада игра у Гласинцу, подсјећа тату на твоје продоре. Настојим да сачувам сталну успомену на тебе, мој Срле и на твог друга Јанка, да живите са мном док моје срце куца. Одржавамо контакте с Јанковом сестром, братом и другима. Јанкова сестра често навраћа на кафу. Дођу и твоје другарице Тамара и друге, као и твоја дјевојка и с твојом мамом проводе сате у дневној соби, плачући. На полици, скупа с осталим твојим стварима, је лопта из Шведске, којом сте играли на првенству свијета са потписом свих твојих другова. На лопти је број 7, који си ти носио и који су уписали твоји другови.
Жене се и удају твоји најближи. Праве весеље и зову, али је питање да ли ја, твоја мама, брат и баба то све можемо поднијети. Прије неки дан сам обилазио гроб покојног Николе Ковачевића, фудбалера, који је играо за Сутјеску из Фоче и с тобом за репрезентацију. Када сте били пионири спавали сте у истој соби, у хотелу „Младост“ у Београду. С њим се исто, када је била матура, четири дана послије тебе, зла судбина поиграла. Траже ми његов отац и мајка касету са утакмице Гласинац – Сутјеска на Сокоцу, када сте играли један против другог, он исто носио број седам. Неко им рекао да ја то имам, као и слике из Београда, када сте добили Партизан 3:1, али ту слику немам.
Када се прочита текст који је написала твоја најбоља другарица Тамара на Интернету, као и твој стриц Жељко крв се заледи, мој драги сине. Доста људи јавило се из иностранства на сајту, гдје је отворена твоја страница, са саучешћем, и доста је било позива на телефоне, странаца који су били у Шведској на јуниорском првенству свијета у фудбалу 2004.године. И, ево, ја им се овим путем свима захваљујем испред моје породице, пошто до сада у тешким психичким ситуацијама није ми долазило на памет.
Ако буде прилике да се иде у Шведску, тата ће отићи и повести твог брата Николу, који чезне за тобом и који би волио да види гдје је његов брат играо, да обиђе терене с којих је гледао слике свога брата с друговима, гдје су играли, били на отварању Свјетског првенства и пред 50.000 гледалаца, примили медаље…Драги сине, тата би хтио пуно тога, али не иде…Сузе теку, мозак блокира. Вољени не умиру док живе они који их воле.
Објављено у 127.броју Соколачких информативних новина (мај 2007.)
