Српски писац, пјесник и новинар Жељко Пржуљ, који се бави историјским и савременим темама, у интервју за Фронтал говори како је дошао на идеју да напише роман о Светом Василију Острошком, његовој суштинској поруци, али и положају писаца у Републици Српској.
КАКО СЕ РОДИЛА ИДЕЈА ЗА ПИСАЊЕ ИСТОРИЈСКОГ РОМАНА О СВЕТОМ ВАСИЛИЈУ ОСТРОШКОМ?
Онај ко вјерује у случајност тај не вјерује у Бога. И обрнуто. До јула 2014. године о Светом Василију Острошком знао сам онолико колико сваки просјечан Србин, а то је скоро ништа. Дан његовог упокојења, без године, мјесто гдје леже његове мошти, мјесто рођења и неколико Свечевих чуда. Тад ми је под руку дошла књига доктора Димитрија Калезића и Душана Берића, давно донесена у нашу кућу са једног од бројних поклоничких путовања под Острог. Она ми је била темељ на који сам послије доградио роман.
КАДА СТЕ ПОЧЕЛИ РАДИТИ НА КЊИЗИ И КОЛИКО СТЕ ЈЕ ПИСАЛИ?
Роман сам написао релативно брзо, за четири мјесеца. Мало дуже је трајало тражење благослова за његово објављивање, а најдуже и најтеже сам потрошио вријеме у тражењу издавача. Писци из Републике Српске нису нешто на цијени, дијелом су и сами због тога криви, а дијелом и због поданичног односа наших радника у култури и издаваштву према писцима с ону страну Дрине, а и издаваче више занимају теме са естраде него из историје. Они гледају профит. Али ето, Слава Богу, некако сам нашао издавача и уз помоћ својих пријатеља књига „Владика, слава Му и милост “ угледала је свјетло дана.
ШТА ЈЕ СУШТИНСКА ПОРУКА РОМАНА?
Моја идеја није да читаоцу остављам поруке. Ја му истражим и на свој начин препричам неке историјске догађаје, у овом случају житје Светог Василија Острошког, ратни пут Баје Пивљанина и његових хајдука, живот у Сарајеву у седамнаестом вијеку, а на самом читаоцу је да извуче поуку, ако поуке има, или барем да упамти неки детаљ из српске бурне прошлости.
ШТА ТРЕНУТНО РАДИТЕ И КАКВИ СУ ПЛАНОВИ ЗА БУДУЋНОСТ?
Тренутно пишем роман о Другом свјетском рату. То би требало да буде неки наставак „Руке анђела“ романа о Првом свјетском рату, мада ће то бити прича сама за себе. Основна идеја ми је да ако ме здравље послужи напишем серију романа о Србима из Босне и Херцеговине у двадесетом вијеку.
МОЖЕ ЛИ СЕ ОД ПИСАЊА ЖИВЈЕТИ?
Сваки народ и свака држава, ако држи до себе и до своје части, гаји умјетнике у својим редовима. Сликаре,писце, композиторе, режисере, архитекте. Тако свијету и наредним покољењима најбоље показује значај и озбиљност свог постојања. Ми кинеске династије познајемо по вазама, француске краљеве по намјештају, фараоне по пирамидама и старим списима, Италију по композиторима, Русију по писцима, Подунавље по Винчанској култури. У Републици Српској изучавамо и гостимо умјетнике из Србије, а они као харачлије само нам купе новац и помало Србују и не знам да су било којег умјетника из ових крајева прихватили и подржали. Кад се помињу писци с ову страну Дрине ту се мисли на оне из Федерације БиХ. Абдулах Сидран објављује у Београду, Махмутчехајић, који пљује по Андрићу, исто тако, а уредницима тих кућа кад код нас дођу по хонораре пуна уста Срба и Републике Српске. А ми јадни не смијемо да се побунимо јер све се надамо негдје ће нас некад неко позвати, дати нам какву наградицу, па им се не замјерамо. Бити писац у Републици Српској је психијатријска дијагноза. Мазохизам.
