Мајска разгледница: Сјећања на погинуле јунаке и борба за власт

Још једном је  први мајски дан  почео традиционалним првомајским уранцима, на којима су се окупљали млади и старији. Излетишта су оживјела, пило се, јело и веселило. Истовремено, на градским улицама и трговима, нашли су се  они што им није до  радовања – радници који мјесецима чекају плате, незапослени, да паролама, узвицима  и дувањем у пиштаљке опомену  послодавце и  државну власт да  су понижени и  обесправљени.

Те уличне  шетње , као и у низу минулих година, биле су забрињаваће тихе у Републици Српској, гдје је  народ свикао на муку, биједу и сиротињу, па, једноставно речено, нема снаге  да  се  супротстави  бахатој власти,  која  упорно понавља  да  се живи добро, да  је Српска бољи дио БиХ, да  је  владајућа  елита  урадила  бесмртна дјела,  омогућила чак и дужи  животни вијек својим поданицима. “Све се умртвило од неке силне милине, па једва дише”, написа Кочић.

БиХ је и даље остала земља мржње и неразумијевања, без обзира колико се то другачије  жели представити  свијету.  Да је то тако,  показали су и  дани када  се  обиљежавала двадесетпетогодишњица монструозног  убијања  припадника ЈНА у  Добровољачкој улици у Сарајеву. Родбина, саборци и пријатељи погинулих, политички и други представници  Српске нису  могли 3. маја  да  положе  цвијеће  на мјесту великог страдања голобрадих младића, међу којим су били Срби, Хрвати, Бошњаци и Албанци. Није им  гарантована  безбједност, па су  помен и почаст убијеним  одали  у храму “Светог великомученика Георгија” и на Војничком гробљу  у Миљевићима.  И даље, над  земљом  мрака, лебде  сатанске душе убилаца, правила понашања  одређују остаци  Зелених беретки, Патриотске лиге  и других криминалних организација. Нема казни  за  наручиоце  незапамћеног злочина – Ганића, Дивјака, Силајџића, Ефенедића…  Још 2003. године  предмет “Добровољчка”  стигао је у Хашки трибунал, а  одговора  нема.

И  овај мај, на локалном нивоу, обиљежило је  ходочашће  групе младића  из Сокоца до манастира Острог. Пошли су из порте “Романијске Лазарице” на Ђурђевдан, а  под острошко стијење стигли  11. маја, уочи  праника Светог Василија Острошког, још једном изазвали сузе вјерника пред  најучувенијом  српском богомољом . Било је то девето поклоничко путовање младих Сокочана.

Девети мај, дан у коме се  слави  слом  Хитлерове  Њемачке- Дан побједе над фашизмом, обиљежен је уобичајеним свечаностима, одавањем почасти  страдалим од  руке  фашиста. Представници општине Соколац и Општинског одбора СУБНОР-а  положили су вијенце на  спомен-костурницу у Парку бораца Романије. Наравно, међу  присутним  нашли су се  потомци антифашиста. Тужно је било погледати  спомен-обиљежја у   једином соколачком парку. Вандализам  јуриша безочно на свето мјесто,   гдје  се налазе кости мученика. Оронула  спомен- костурница,  Споменик романијском борцу “трпи” болне  ожиљке, трагове руку оних “што не знају шта раде”. Нису  свјесни, несрећници, да су у спомен-костурници и кости њихових предака.Ти призори примитивизма опомињу да треба нешто озбиљније чинити  како би  се од вандала  заштитила спомен-обиљежја, сачувала сјећања  на оне што живот дадоше за  слободу Романије. Народ који  не зна да  чува знамења  прошлости, осуђен је  на немање будућности.

Десетог маја,  Драмска  секција Средњошколског  центра “Василије Острошки” још једном је, поводом обиљежавања Дана школе, обрадовала Сокочане. У просторијама Духовног центра “Романијске Лазарице”, пред више стотина  гледалаца,   извела је представу “Ожалошћена  породица”, дјело  бесмртног Бранислава Нушића, штампано прије  82 године. Средњошколци су одушевили публику. Вођени професорицом Иваном Мојсиловић, која  је режирала представу, показали  су, како  написа Андрић,  да су мале средине позоринице за велика  дјела.

У мају  су Балкан потресле  ријечи  Вилијама Вокера, некада  шефа ОЕБС-а  на Косову и Метохији, данас  заговорника  стварања Велике Албаније. Лажни миротворац,  плаћени лобиста,  који је  измислио причу   о убијању албанских цивила у  селу Рачак, што је био и окидач за НАТО бомбардовања Србије,  би да  прекраја мапу “најтруснијег”  дијела Европе. То је  наишло на  жестоку осуду у Србији и Републици Српској, али, нажалост, изазвало  симпатије Албанаца. Осокољен ријечима почасног грађанина Албаније,  убица Харадинај изјави  да ће, уколико Србија из Устава не избаци Косово и Метохију,  од Србије узети Ниш и нека друга мјеста. Безобразно, нема шта. Пацифисти, људу жељни мира  на Балкану, поздравише  ријечи одлазећег предсједника Србије Томислава Николића, који за Рамуша рече “да је бесан пас и да га треба казнити”. Србија, вјерујемо, има лијек  за  врсту бјеснила од којег болује  крвник и убилац из Дечана, чије  жртве се још увијек налазе  у Радоњићком језеру и сеоским бунарима  широм дечанске општине.

Априлска буна соколачких дрвопрерађивача осјетила се и у мајским данима. У Шумском  газдинству “Романија”,  једночасовном обуставом рада  опоменули су најодговорније у “Шумама РС”  да неће пристати на  смањење  плата и неозбиљну кадровску политику. Дрвопрерађивачи очекују  више правде и  реда у расподјели дрвних сортимената,  у којој би, како кажу, предност морали имати погони  у локалним заједницама. Не  желе да на  одговорним мјестима у Шумском газдинству  виде  оне  што се   огријешише о закон. Бура   је  тренутно тиша, али  и даље  се  осјећа нервоза код обје  стране, па  су могући  нови  заплети. И политика је  умијешала  своје прсте у ове  догађаје.

Поново су  дигли глас  радници “Нове Романије”,  фирме  у власништву Владе Републике Српске.  Синдикат  тражи одговоре на бројна  питања. Хоће радници да знају када ће  добити зарађене плате,  има ли заинтересованих за куповину овог предузећа, фирме која је  прије  тридесетак година  запошљавала преко  1.500 радника. Има, како рекоше, и  нечасних радњи, отуђивања  имовине, а нико да  реагује. Њихове  вапаје нико не чује. Ипак, дашак оптимизма међу Романијине раднике  сигао је недавно. У медијима се појавила вијест да би  катарски  инвеститор “Хамдо Гроуп”  могао да  купи  “Нову Романију”.

Десети  мајски дан је  обрадовао пензионере. Опет су били редови пред шалтерима банака. Шерети веле, да би тај  датум своје мјесто  могао  наћи  и у календару као  посебно битан за пензионерско животарење. И они што  добро познају економске прилике у Српској,  не могу да  објасне  како у дужничком ропству  наш ентитет обезбиједи  средства за редовну исплату пензија.

Деветнаести мај  биће упамћен по још  једном веома  занимљивом догађају. Наиме, на Равној Романији, у близини магистраног друма који води према Сарајеву, постављена је  највећа застава Републике Српске. Урадили су то припадници елитних јединица Војске Републике Српске, оних  што  су изградиле темеље на којима  је никла Српска. Организатори овог догађаја упутили су  поруку  завађеним политичарима и властодршцима да спусте тензије, оставе нецивилизовану, често и вулгарну реторику, нечасну борбу за власт,  погледају реално  како живи  обичан човјек, уједине се  око напора да се очува оно што је  крвљу стечено – Република Српска.

Двадесет првог маја  обиљежене  је двадесетпетогодишњица  формирања  Прве  романијске пјешадијске и Друге романијске моторизоване бригаде.  Бивши припадници ових елитних јединица Војске Републике Српске  положили су  вијенце на Центрано спомен-обиљежје у Сокоцу и у Спомен- соби. Потом, у Духовном центру “Романијске Лазарице” присјетили се  борбеног пута  херојских јединица и  оних који животе дадоше за Републику Српску. Примјетно је било и огорчење бивших бораца према највишим органима власти, који, како рекоше,  не воде довољно  пажње о борачкој популацији.  Властодршцима замјерају и то што  су  политику  увукли у организације  које  окупљају борце, породице погинулих бораца и ратне војне  инвалиде. Због гласова на изборима, кажу,  руши се јединство Борачке организације. Нажалост, да би се остварио циљ,  не бирају се срадства.

Овогодишњи мај ће у Републици Српској бити упамћен и по засједању Народне скупштине Републике Српске, на  којој  су посланици  рекли не  продаји Рудника жељезне руде “Љубија” фирми “Израел инвестмент груп”. Против  су били посланици  и из  ДНС-а,  дугогодишњег коалиционог партнера – Милорадовог  СНСД-а и Петрове Социјалистичке партије.  Опозиција  каже  да је владајућа коалиција уздрмана, да јој пријети распад. Чак су у скупштинску процедуру упутили и захтјев за смјену Владе.  Господари Републике Српске  тврде  да им опозиционари не могу ништа. Сиротиња нијемо посматра  борбу за власт, а они  што  смјелије  размишљају, веле  да су  политичке ујдурме добар начин да се  забораве  горући проблеми у РС –  незапосленост, нередовне плате, ниске  пензије, одлазак  младости  у друге земље…

У мају је црква “Свете Петке” у  соколачком “Малом Зејтинлику” добила  живопис. Данима су на украшавању унутрашњости овог здања које представља духовни споменик погинулим српским борцима у Одбрамбено-отаџбинском рату, радили умјетници Умјетничке радионице “Лазарус” из Ћуприје – Радан Радојловић, Дејан Недељковић, Синиша Дамјановић и Марија Симић и Сокочанка Силвана Мирковић, у ентеријер богомоље утиснули “дио” Библије. Захваљујући донатору – великом добротвору Зорану Његовановићу, поријеклом из Вогошће, умјетници су на  бјелину унутрашњих зидова храма, смјештеног у “срцу” “Малог Зејтинлика”, пренијели мотиве из Светог писма, како православци зову Библију.

Мај је  вријеме радовања матураната, оних што  завршавају средњошколско школовање.  Соколачки матуранти нису  изневјерили традицију.  Полиција   је  19. маја  надзирала колону аутомобила соколачким улицама из којих су  матуранти Средњошколског центра “Василије Острошки” поздрављали  пролазнике.

Поменули смо у мајској разгледници само неке догађаје  на  простору БиХ, екс Југославије, али и оно што је  обиљежило  свакодневицу  соколачке општине. Причу завршавамо у  надању да ће  више ведрине  бити у  јунској разгледници. Како би добро било да из пера потекну ријечи како су политичари спустили гард, пронашли кључ за  јединство у рјешавању  проблема са којим живи обичан човјек,  да осјете његову муку, престану са примитивним оптужбама на рачун политичких неистомишљеника, не приписију себи заслуге  и за оно што нису урадили, да коначно  партијска  књижица не буде  кључна  за  радно мјесто, посебно за оно гдје треба  много знања и морала, да се под плаштом лажног патриотизма не води борба за  стицање богатства… Било би добро, а то једног дана мора доћи, да правда стигне ратне и поратне профитере, да им  се незаконито стечена имовина одузме и употријеби за бољи живот оних који  се искрено боре за ведрију сутрашњицу. Посебни радовање би било када би се у новинским редовима нашле  приче о новом запошљавању, примјерима да  млади желе да остану у својој земљи и ту граде будућност.