Постоје људи који искрено и предано раде свој посао, али и много тога другог што није везано за њихову професију, они што се најискреније радују ако оно што чине у свакодневици доноси срећу другима. Такви се силно труде да умакну хвалоспјевима, аплаузима и наградама средине којој припадају. Заогрнути сјеном, чувају своје душе од гордости, а чине велика дјела. Ћутање је њихова снага. „Тиха вода брегове рони“, каже наш народ.
Овим скромним ријечима отварам причу о Јанку и Зорану, из рода Врбарац са Гласинца, соколачким прегаоцима на пољу културе, људима који су опсједнути потребом да у раду са младима иза себе оставе трагове за памћење. Поред редовних послова којима обезбјеђују средства за живот својих породица, годинама су на светом путу културног уздизања младих – чланова соколачког Културно-умјетничког друштва “Романијска луча”, дружине за коју се с правом може рећи да је школа здравог живота, организација задужена за хигијену духа великог броја младих Сокочана и Сокочанки, нешто најсјајније у малом граду подно Романије. Захваљујући Јанку и Зорану и њиховим младим сарадницима, “Луча” је обезбиједила високо мјесто у породици културно-умјетничких друштава у Републици Српској. Блистала је и на другим просторима, на познатим смотрама фолклора у Србији и неким другим европским државама. Наступи соколачких кудоваца су истински празник за посјетиоце. Скоро невјероватно дјелује једнодушје оркестра , младића и дјевојака на сцени, чији склад покрета просто узима дах и онима који немају тајне када је ријеч о фолклору.
Јанко је, као петнаестогодишњак, показао завидан ниво даровитости у свирању на хармоници, урођеним талентом савладао оно што прсти морају да ураде да би звук бесмртног инструмента обрадовао слушаоце. Водио је и оркестар “Луче”, учио од легендарног професора Богољуба Спремића, човјека који и данас, у осмој деценији живота, ради са младим хармоникашима у соколачкој “Лучи”, долази из своје родне Лознице у Соколац, гдје дјечаке и дјевојчице учи како да уђу у тајне популарног инструмента. Захваљујући њему, Соколац се може похвалити са више десетина младих мајстора на хармоници, а прије тридесетак година Сокочани су били приморани да и за мало озбиљнију забаву ангажују хармоникаше из других мјеста.
Јанко је имао срећу да се дружи са маестром Спремићем, који је, као просвјетни радник деценијама радио у соколачким школама. Иако је одређено вријеме у кафанском простору звуцима своје хармонике лијечио рањене душе боема и ноћобдија, естрада га није узела под своје. Кренуо је другим путем, у свијет трговине, отиснуо се у област од које живи, али и ту показао да се поштеним односом према послу, без лажи и преваре, може зарадити довољно за нормалан живот породице. Трговина је многима душу узела, угасила осјећаје за човјекољубље, али то Јанку није могла. Помогла му је да финансијски може подржати младе окупљене у КУД “Романијска луча”, у којој је био један од перјаника у оркестру. Када је дошао у прилику да може лагодно живјети са својом породицом, прихватио је улогу предсједника “Луче”, тешке обавезе, која не пружа довољно времена за посао од којег живи, ношен огромном жељом да пружи што боље услове за рад младих у Друштву, учини им живот љепшим, освјежи културну свакодневицу у малом граду. Тихо, вођен урођеним инстинктом за прагматичност, градио је “Лучу”, удахнуо јој оно што мора да краси добро организована културно-умјетничка друштва, повео је стазама успјеха. Гасио финансијске невоље у вријеме опште беспарице и наказног размишљања о значају културе, није дозволио да вишестраначје и политика отрују “Лучу”, сарађивао са свим партијама и њиховим вођама, све у интересу организације на чијем је челу. Неријетко је и из породичног буџета одвајао средства да би се “Романијска луча” нашла на некој од важних позорница, гдје је у правом свјетлу представљала Соколац и Романију. О овим другим заслугама, Јанко није говорио ни најближим пријатељима. Није сагињавао главу пред проблемима, из најкомпликованијих проблема “Лучу” изводио још снажнију. Препознала је то младост соколачка, из године у годину Друштво је било све бројније, расло, нашло мјесто међу најбољим у Републици Српској.
Тешко би Јанко могао испунити своју племениту мисију, да се у тиму за препород “Луче” није нашао његов саплеменик – рођак Зоран, који је још у дјечаким данима срце поклонио фолклору. Некада неизбјежни члан фолклорног ансамбла, одлучио је да помогне Јанку у реализацији набујалих идеја, свјестан да ће му то донијети бројне главобоље, узети вријеме које се могло користити за бољи живот породице. Магија фолклора га је потпуно освојила, жеља да младима у малој градској средини, оскудних културних садржаја, помогне да остваре своје снове, не дођу у прилику да уђу у пороке, заразу коју доносе кафане и кладионице. Постао је умјетнички руководилац, један од најважнијих “шрафова” у “композицији” “Романијске луче”, човјек од кога умногоме зависи шта ће се десити на сцени, у тренуцима када треба показати сву љепоту колективног играња, умијеће утапања сваког појединца у жељену хармонију. Схватио је на прави начин кослико се значајни обнављање и реконструкција духовних вриједности и прошлости народа коме припада, љепота учења народних игара, што с пуно љубави прености на младе. Као што спортски учитељ проналази право мјесто појединцу у тиму, Зоран то непогрешиво чини када треба одредити праву улогу фолклористе у реализацији кореографије. Бори се Зоран и против вулгаризације фолклора, против оних који мисле да је то дéмодé, културно насљеђе провинције, нешто што млади не воле, дубоко свјестан да је фолклор најснажнија афирмација душе народне. А, познато је, ако изгубиш душу, не постојиш.
Зоран је учинио много да се на репертоару “Романијске луче” нађе што више кореографија, чија динамика публику диже на ноге, мами громогласне аплаузе, који не дозвољавају играчима да сиђу са сцене, кореграфија у којим треба показати љепоту ритма, вјештину и технику учесника у игри. У наступима “Луче” издваја се “Врањанска свита”, игра ненадмашне костимографије, у којој се показује пуна снага темперамента и енергије младости, савршенство корака и необични музичко-сценски контрасти. Наравно, ту је и низ других кореографија због којих публика долази да на дјелу види “Лучу”. Соколачка Спортска дворана, када наступа “Романијска луча”, прими више посјетилаца него у вријеме предизборних трибина на којима се појављују најпознатији политичари. И то говори колико вриједи оно што ради ова дружина. “Луча” на сцени се бори против неукуса и деградације умјетности, против кича и голотиње естрадне, васпитава, како рече познати културни посленик, укус гледалаца. За достојанствено престављање свете српске традиције, велики допринос дали су јунаци ове приче.
И још нешто о главним ликовима у овом скромном новинском казивању. Да су знали Јанко и Зоран да пишем ове редове о њима, никада се они не би нашли на страницама Соколачких новина. Скромост јесте врлина, али је гријех ћутати о онима који у сјени чине велика дјела.
