Ђурковић, Радељаш, Капетановић, Јозић, Хаџибегић, Јањош, Јаковљевић, Вукичевић, Мусемић, Мердановић, Пашић – овај се састав знао у пола дана и у пола ноћи на тадашњим просторима бивше Југославије осамдесетих година прошлог вијека. То је био чувени први састав ФК Сарајево, друге шампионске генерације бивше Југославије.
На голу је стајао Милош Ђурковић, који је уз Фарука Хаџибегића одиграо све 34 првенствене утакмице, а у тој сезони 1984/85 био је проглашен за најбољег голмана бивше Југославије.
Но вратимо се на Ђукине почетке… Рођен је 29. фебруара 1956. године, тако да није увијек на исти датум славио рођендан.
“Симболичан датум рођења, па се некад славило 28. фебруара или 1. марта, а сваке четири године и тог 29. фебруара. Лијепа су то била времена, а посебно тренутак који је промијенио мој живот, а то је био долазак у Сарајево. У млађим категоријама сам бранио за Гласинац са Сокоца, гдје сам и рођен, а онда долазим на Кошево. Добро се сјећам дебија у Тузли против Слободе, свих тих утакмица… Било је као из снова и све је ишло одлично. Играо сам у екипи са легендарним Шљивом, који је тада био капитен, па Сафет Сушић, тада најбољи играч бивше Југославије… Касније сам отишао у војску, када је Сарајево играло оне чувене утакмице са Хамбургом. Тада је за Сарајево бранио легендарни Слободан Чобо Јањуш. Када сам се вратио из ЈНА, опет сам стао на гол”, присјећа се легендарни Ђурковић, храбри голман одличних рефлекса…
Сезона 1984/85 из снова, Сарајево шампион, Ђурковић голман бивше Југославије…
“Нисмо се пред почетак првенства надали да ћемо направити тај историјски резултат. Међутим, како је првенство одмицало, видјели смо да можемо и једини такмац у борби за титулу је био Хајдук. Управо, утакмице у Сплиту и Новом Саду су биле пресудне, ремизирали смо са Хајдуком, а добили Војводину и три кола прије краја знали смо да ћемо бити прваци. Посљедња утакмица на Кошеву против Црвене Звезде је била слављеничка, побиједили смо и онда је настало незапамћено славље у граду. Сјећам се добро да смо побједу прославили код Мехе Потурковића на Седренику. Није мала ствар била у то вријеме бити првак Југославије. Па само Сарајево, Жељо и Војводина, осим велике четворке су то успјели. Била је жестока конкуренција, играо се веома добар фудбал и заслужено смо освојили титулу. У тој шампионској генерацији, што сви набрајате, били су још Милак, Божовић, Швракић, Петковић, Бошњак, Вујичевић, Јуришић, Вукадин, а тренери су били Антић и Фазлагић”.
Из Сарајева у Истанбул
На европској сцени, тј. у Купу шампиона, Сарајево је одмах на старту зауставио фински Кусиси.
“Те утакмице ми никада неће бити јасне. Поражени смо у оба сусрета, а могли смо већ у Финској све завршити у првом полувремену. Сјећам се, да је неко рекао на полувремену да повучемо ручну, јер нам нико неће доћи на Кошево. Уствари, потцијенили смо противника и то нас је коштало. Елеминисани смо у првом колу”.
Чувена бордо јединица је још једну сезону остала на Кошеву, а потом сели у Истанбул, гдје облачи дрес Бешикташа.
“Стицај околности ме је одвео у Турску и било је лијепо и у Бешикташу. Био сам проглашен те године за најбољег голмана у Истанбулу, а све најјаче Турске екипе су и биле из тог града. И у дресу Бешикташа сам играо у Лиги шампиона. Прошли смо неколико кола и елеминисани смо од чувеног Динама из Кијева, у којем је играло гро репрезентативаца бившег СССР-а. Након Бешикташа, вратио сам се накратко у Сарајево, али убрзо опет отишао у Турску, гдје сам у Аданадемиспору и завршио каријеру. Могао сам још бранити, него су ме леђа почела болити. Да није тих констатних болова било могао сам бранити сигурно још неколико година. Али и овако сам задовољан и својом каријером и својим животом”.
И данас иста људина
И то се баш види, као што рече његов некадашњи тренер и некадашњи најмлађи капитен репрезентације бивше Југославије, Мирсад Фазлагић.
“Милош је и данас исти, као и оног дана када је први пут дошао на Кошево. Био је одличан голман, а и данас је људина један по један”.
“Хвала пуно некадашњем мом тренеру Мирсаду Фазлагићу што тако мисли, јер ја се не мијењам. Живим миран живот са сретном породицом, кћерке студирају, једна будућа докторица, а друга правница. Имам један мали посјед и око њега се забавим. Некада дођем погледати коју утакмицу Сарајева, гдје сам донедавно био и у стручном штабу тренер голмана, а прије тога, уствари прије неколико година сам увео Гласинац у Премијер лигу. Међутим, не уклапам се ја у овај амбијент, гдје су играчи са стране у предности у односу на домаће. То је у свим бх. клубовима, а прије није било тако. Погледајте наш шампионски састав који сте, ко из топа набројали на почетку. Ми смо заједно играли годинама, вечина је било играча из омладинске школе фудбала Сарајева и то је био прави пут ка успјеху. Само тако можемо напријед”, рекао је на крају чувени голман Сарајева Милош Ђурковић, додавши још:
“Волио бих да и Баждаревић одведе нашу репрезентацију на Мундијал, као и Сафет Сушић. Имамо добру репрезентацију и мислим да можемо бити најмање други, па да кроз бараж путујемо у Русију. Морамо још ово рећи, жао ми је што је Папе на онај начин отишао, није заслужио, па остварио је наш највећи успјех. Не бих волио да Меша то доживи. Јер то су наше величине, само када се сјетим наших дружења, дербија, Сушић са једне, а Меша са друге стране, а стадион, град на ногама… То су била лијепа времена”.
