Соколачки основци су почетком ове школске године посјетили спомен-подручје Доња Градина које је највеће стратиште српског народа и дио концентрационог логора Јасеновац, формираног за вријеме Независне Државе Хрватске у Другом свјетском рату.
У посјету овом спомен комплексу ишли су ученици осмих разреда у пратњи својих наставника. Детаље о геноциду који се десио на овом подручју, настанку логора, о броју откривених гробница и држању у тајности немилих дешавања објашњавао је и кустос.
Историјски час је на ученике оставио снажан утисак нарочито на Данку Реновицу, ученицу 8-3 разреда која је написала литерарни рад о томе како је она доживјела обилазак стратишта и какве су се слике стварале у њеним мислима у току тог једнодневног излета у Доњу Градину.
НАСТРАДАЛИМ У ЈАСЕНОВЦУПрохладан јесењи дан. Излет у Доњу Градину одвија се по наставном програму. Колона ђака полако се креће и слуша упутства својих наставника. Та колона смо ми, ђаци осмог-три. Стигосмо на одредиште и слушамо пажљиво причу. Посматрамо околину. Природа је обукла јесење боје. Овдје је јесен још тужнија него на другим мјестима. Страшна и мучна тишина вришти нам у ушима! Одзвањају гласови, врисци и муке, а опет тишина… Ужас нам се разли кроз мисли, ни слутили нисмо да ћемо овако да замукнемо и застанемо пред овим светим спомеником. Ноге некако изгубише снагу на овој земљи, гдје нам настрадаше преци! Згледасмо се у невјерици, промрмља свако за себе и настависмо слушати. Наставник је по ко зна који пут причао овај страшни одломак из наше српске историје, али нама је био први пут да га слушамо пажљиво, али са неком муком и необјашњивим осјећајем бола и туге. Скупили смо се једни уз друге као да је први пут да се у нечему слажемо и као да се договарамо како ћемо осмислити нову задаћу, али не ону за понедјељак, уторак или петак… већ задаћу за вијекове! Задаћу у којој ћемо морати добро запамтити и преносити у будућност ове чињенице о голготи нашег рода и похранити их у сваки дио нашег бића да не бисмо опет пали на неком историјском испиту! Покушавам да схватим историју, која се кажу одрасли, вртоглаво и по потреби нечијој мијења, да будем добар ђак и човјек, да поштујем друге, а да браним своје, да његујем традицију, а да будем у корак са свијетом али… нешто ту не иде. Живим као и сви ови моји другови и другарице, али у дубоким мислима лажног свијета који нас на све могуће начине обмањује. Не да, да будемо управо ово што су они били, ови ђаци који главе изгубише баш на овом мјесту јер су знали ко су и зашто су ту?! А да ли ми знамо? Крајичком ока посматрам како ће ђаци реаговати; да ли ће на овом часу историје бити озбиљни? За некога ми се учини да му је свеједно, јер кад прође овај час, слиједи његов имагинарни свијет просте забаве, лоше музике и неукусних шала, бесмислених телевизијских серија. Многима се у рјечнику нађе и покоја ријеч која никако није из нашег језика, већ управо из овог који је одзвањао у ушима ових страдалника док су постројавани у ред да чекају смрт! Опет, за многе ми се учини да ће им цијели дан без обзира на враћање у наш безбрижни свијет остати нека горчина која ће стезати грло до касно у ноћ… Управо, та горчина би била доказ да нисмо нестали! Да имамо национално биће које је тешко сачувати, али га ипак чувамо. Tежак је овај дан за нас ђаке. Некако ми се урезало у памћење и оно што је наставник говорио, а и оно што ми је понудио интернет. Тај све зна! Али не осјећа… само избацује податке. Број жртава, начин убијања… манипулације бројкама настрадалих. Можда ће на крају историја рећи да то нисмо били МИ! Једва ово пишем, а мора неко и то.Читала сам да су се чак и Нијемци згражавали над злочинима које је Независна Држава Хрватска чинила! Здрав разум и не разумије да постоји неки болестан ум који је чинио незамисливе страхоте, ломио дјеци ноге и руке, сјекао главе пред родитељима! Уживао у лелеку мајки и мукама стараца, вадио очи и палио људе! Цијеле градове! Не могу ни да замислим како су губили животе ови људи! Срби наши! На какву мизерију су их свели ови бездушници и монструми. Доња Градина ћути. Ћути Јасеновац. Све је тихо. Злотвори би га најрадије претворили у парк за забаву, али не да им савјест оних иоле нормалних људи у свијету који нису остали без душе. Не дамо им ми, Срби! Зато нас и мрзе јер их подсјећамо на њихова звјерства! Па и онај мали број Хрвата који би саосјећали са овим настрадалим народом бива ућуткан. Јесење лишће шушти у Доњој Градини и кроз дрвеће носи плач неког дјетета… учинило ми се да видим мршавог старца кога ударају неким предметима, неку жену како остаје без гласа вриштећи за новорођенчетом, а онда неку другу мајку која пада од бола за својим десетогодишњаком, њеним вриједним и добрим сином. „Сава је ријека гдје су нас давили“. Тестирали су колико људско биће може да поднесе хладноће на својој кожи! О томе сам читала. Питам се, да ли је могуће? Можда лаже онај који је писао. Не, не лаже! Свједочиле су многе књиге и људи. Све ми се помутило у глави и сузе ми се котрљају низ образ. Видим их и код другарице, друга…можда и наставник у себи плаче, а овдје мора да нам мирно исприча ову причу… Ох, још само мало и одлазимо са овог мјеста. Враћамо се у домове. Тамо је живот. Овдје је смрт. Овдје су људи одавно мртви. Немају ни имена. Само број! Седам стотина хиљада! Не заборавимо их. Ако заборавимо… убиће нас поново! Полако се враћамо у аутобус. И даље неспретно ходам и преврћем по глави мисли, осјећања, бројке, чињенице… и ето дођох до краја приче. И дође 1945. година. Крај Другог свјетског рата. И дође још једна година, још једна… све боли и муке утихнуше, заташкана свака одсјечена глава и настала је нова бајка. Звала се кажу Југославија. За њом многи жале данас. И наставник и родитељ. Мојој мајци је догађаје из тог рата причао њен дјед. Из овог посљедњег и мени су помало причали, али ни они не знају ништа осим да смо опет страдали ми, Срби. Из књиге коју су ми дали данас, прича наставник. Ко су ти што „дају књиге“ не знам. Можда ће нашој дјеци другу бајку причати… ни то не знам. Данка Реновица, VIII3 |
