Десети дан сваког дана у мјесецу у Републици Српској је посебно битан у пензионерском животу. У том дану креће исплата пензија.
То је дан који пензионери жељно ишчекују, вријеме које им у суморну свакодневицу уноси зрачак топлине, иако су свјесни да ће, већина њих, у истом дану, за бројне обавезе ( струја, вода, телефон, кредити) потрошити око 80 одсто пензионерске цркавице. Оно што преостане, често није довољно ни за хљеб и млијеко до краја мјесеца. Пензионери су свикли на своју муку, постали мајстори за преживљавање са стотину или двије стотине марака. Они су, што је тешко објашњиво, најредовнији када је ријеч о измирењу својих обавеза. Наравно, ово се не односи на оне који су у посланичким фотељама и на другим радним мјестима гдје су народу “продавали маглу”, „зарадили“ дебеле пензије. Тих нема у редовима пред шалтерима банака. Они не осјећају невоље обичних смртника, чији су им гласови на изборима омогућили лагодан живот.
Десети дан у мјесецу, захваљујући исплати пензија, додатно оживи и улице Сокоца. На вијест да су стигле пензије, сви путеви воде према шалтерима банака. Сви хоће што прије да узму оно што им мјесечно држава даје за труд уложен током деценија рада. Спремни су да сатима чекају у реду да би осјетили додир са новчаницама, платили дугове и вратили се у самоћу својих кућа и станова, нестрпљиво бројећи дане до идућег десетог у мјесецу, надајући се да ће Влада коначно испунити обећање везано за повећење пензија.
Тешко је објаснити како се са пензијама чија висина није ни 10 одсто социјалне помоћи у добро уређеним и сређеним државама, може преживјети. То је, изгледа, само могуће на тлу БиХ, земље која дежура на дну љествице најсиромашнијих европских држава. О томе би се могле и докторске дисертације писати.
Да је десети дан у мјесецу и у Сокоцу вријеме када се на улицама и пред банкама може видјети већи број старијих становника овог малог града, свједочи и форографија са почетка текста снимљена 10.марта пред UniCredit банком.
