Напорима Вука Караџића српске епске пјесме записане су и сачуване већ у раном 19. вијеку.
Неки записи говоре да су гусле дочекале Фридриха Првог Барбаросу када се у 12. вијеку у Нишу састао са српским владаром Стефаном Немањом. Да није гусала епска поезија не би доживјела звјездане тренутке и нашла мјесто у вјечности. Звуци струна древног инструмента удахнули су јој додатну снагу, пријеко потребну да преживи језиве нападе непријатеља српског рода, опстане и чува народну традицију, историјске митове, казује о значајним догађајима и личностима, снажи моралну свијест, витештво, вјеру у правду и побједу над злом. Због своје свете улоге, гусле у домовима српских домаћина заузимају мјесто, поред икона и кандила, гдје их грије божанска свјетлост и кријепи мирис тамјана.
Све налете у минулим вијековима митски инструмент претурио преко својих плећа и опстао. И велики српски пјесник Шантић је исковао антологијске стихове упозорења: “Не газите гусле наше, јер ће страшну клетву рећи: Отпадници Бога живог, пред гуслама треба клећи! Ту је народ душе слио. С душама се загрлио.”
У педесетим годинама прошлог вијека, на територији екс Југославије гусле и гуслари су преживјели праву голготу. Била је велика храброст величати древни инструмент, а у тамним одајама, далеко од уха жбира и доушника, пјевало се о бесмртницима, онима који се борише за достојанство и слободу свог народа. И када би се у дијелу неке припредбе појавио народни гуслар, морао би да пјева оно што су му господари тог времена диктирали. Хтјели су, што је било посебно лудило, у том одбоженом времену гусле протјерати из породице музичких инструмената.
И овом времену, након бурних догађаја у којима су Срби поново били на великим искушењима, гусле се помињу уз дозу ниподаштавања, нажалост и у неким српским интелектуалним круговима, што је заиста болно. На срећу, све је више оних који гусле и епску поезију виде као завјештање прошлости и везу са минулим временима, без које се не би могао сачувати темељ духовног опстанка. Један од њих је и Миленко Дивљан из Источног Сарајева, који се већ три деценије бави пјевањем уз гусле, изворним пјевањем и прикупљањем архивске грађе на подручју Сарајевско-романијске регије, везане за народну традицију.
– И у свом родном селу – Загор, на подручју општине Трново, у дјечачким данима слушао сам приче мудрих старина о прошлости, чувеним биткама и бојевима, српским јунацима. Уз стихове епских пјесама мајке су нас успављивале, прва слова смо упознали у збиркама епске поезије. Звуци гусала су у нашим генима, они струје у нашем крвотоку, а епска поезија је позив на непрестану борбу против насиља и нечовјештва – прича Миленко, човјек који се силно труди да живи скромно, у сјени, далеко од хвалоспјева.
Миленко је до сада снимио двије аудио касете, а оно што га издваја од бројних његових колега – гуслара, је јака жеља да помогне другима да покажу шта знају. Посебно се ангажовао како би свјетлост дана угледали ЦД-ови са најљепшим изворним пјесмама више пјевачких група са простора Сарајевско-романијске регије – Женске пјевачке групе “Јеловци” Мокро, женске и мушке пјевачке групе паљанског Културно-умјетничког друштва “Младост”, Мушке пјевачке групе “Првљенци” Источна Илиџа, те ЦД-а на који је утиснуто умијеће дуета познатих двојничара из Фоче – Милете Радановића и Миленка Племића.
– Уложио сам велики напор да се штампају DVD и CD “Трновска голгота”, тужно епско казивање о мучки убијеном свештенику Недељку Поповићу, страдалим цивилима и војницина општине Трново у минулом Одбрамбено-отаџбинском рату, ДВД “Сарајевски атентат”, пјевање народног гуслара Спасоја Антуновића из Фоче, ЦД-а са старим добрим пјесмама гуслара Момира Пржуља и Миша Васића, ЦД-а првенца соколачких гуслара Петронија Чолаковића и Милована Радовића и ЦД-а са пјесмама гуслара из Источне Илиџе – Милоша Шојића и Војина Рашевића. Припремио сам за штампање до сада необјављене епске пјесме народног пјесника Тодора Петровића из Вареша, које су настале у периоду од 1930. до 1970. године, а припремио сам фотографије седам гуслара погинулих у одбрани Републике Српске, као и аудио и видео записе, који свједоче о ономе што су наши јунаци иза себе оставили када је ријеч о епској поезији и гуслама – каже Дивљан.
Посебна свјетлост у Миленковом преданом раду на заштити и његовању народне традиције је формирање Удружења гуслара и пјевача завичајне пјесме “Срђан Кнежевић” у Источном Сарајеву, дужине која је присутна у умјетничком програму на сваком значајнијем народном сабору на простору Сарајевско-романијске регије и шире. Гуслари, женска и мушка пјевачка група овог Удружења фанатично раде на његовању културног, вјерског, националног и сваког другог насљеђа српског народа. Колико су само властитих средстава издвојили чланови поменутог удружења да би се појавили на позорници и обрадовали публику. Не љуте се на оне што би требало из државне касе коју марку издвојити за оно што раде, свјесни да су на светом путу чувања народне традиције, што се никаквим новцем не може платити.
Има још нешто што издваја јунака ове приче од других гуслара. У минулих петнаестак година био је организатор и водитељ око педесет разних културно-умјетничких програма од Сарајева до Вишеграда. Пловио успјешно и у новинарским водама. Уређивао од 2006. до 2010. године емисије Радија Источно Сарајево – “Село, обичаји, традиција” и “Уз струне гусала”. Од 1999. године је дописник београдског листа “Гусле” са простора Сарајевско-романијске регије.
За допринос у борби за стварање Републике Српске Миленко је 1993. године одликован Медаљом за војничке заслуге, а за оно што је урадио за епску поезију и гусле добио је Плакету Савеза гуслара Републике Српске.
