Да није било епске пјесме, гуслара и гусала, ко зна шта би данас знали о прошлости српског рода. Срби су дуго живјели без писаних трагова, али су гусле и народна предања попунили ту празнину и нису дозволили да се изгуби веза са прошлошћу, најважнијим темељима свог опстанка.
Гусле су понајвише „криве“ што је прошлост срасла са бићем српског народа. Фанатична везаност за традицију била је добро позната и непријатељима српског рода, који су систаматски настојали да, поред масовног убијања у ратовима, униште национално, вјерско, културно и историјско насљеђе Срба. Епска пјесма и гусле су стале храбро у одбрану оног без чега нема будућности једног народа, умакле замкама геноцидних идеологија, сачувале духовну енергију, нису дозволиле да завлада стање безнадежности, које неминовно води путем нестанка сваког народа.
Прошли су гусле и гуслари праву одисеју у минулим вијековима, преживјели голготу, српљиво градили пут у вјечност и данас се ту налазе. И поред вишедеценијског потцејњивања, оспоравања, прогона из породице музичких интрумената, гусле чврсто стоје на свом светом путу, пјевају о прошлости, борби за слободу, правду и истину. На том путу је близу три деценије соколачки гуслар Петроније Чолаковић, члан Гусларског друштва „Романија“.
Овај педесетогодишњак, рођен у селу Медојевићи, смјештеном на узвишењу које гледа на двије најмоћније романијске ријеке – Биоштицу и Каљину, у дјечаким данима, у свом селу заволио је епску поезију и гусле, учио од својих старијих рођака, стричева и дједова, а , како каже, силно би се обрадовао када би добио прилику „уживо“ да слуша познате народне гусларе. Највјернији слушалац била му је слијепа родица, која му је пружала подршку у данима када се борио да усклади оно што прсти и гудало производе на струнама древног инструмента са својим гласом. Без те хармоније не може се ништа постићи у свијету гусала.
У Петронијевим сјећањима на гусле и епску поезију, издвајају се тренуци када је, као петнаестогодишњак, уз гусле запјевао на крсној слави свог комшије Анђелка Пантића – Светог Јована Крститеља. Ту топлу подршку окупљених око славске трпезе и данас носи у себи.
Након завршетка средње школе и одслужења војног рока, поздравља се са својим Медојевићима, пресељава у Вогошћу, гдје добија посао. Од прве плате многи купују атрактивну одјећу за момачке дане, а Петроније гусле, што јасно говори о младићевој великој жељи да остане уз митски инструмент, који најснажније чува народну традицију, знамените људе и догађаје. Просто смо га натјерали да говори о тим данима живота у сарајевском насељу Вогошћа и првим наступима.
– Учланио сам се одмах у познато сарајевско Гусларско друштво „Филип Вишњић“. Ту сам, у друштву великих народних гуслара, почео да напредујем и наступам на, за мене, великој сцени. Први јавни наступ имао сам 1991, године на првој Ревији гуслара „Романијо, горо од јунака“ у Сокоцу. Оставио сам добар утисак на публику. Након тога, низали су се наступи на другим гусларским приредбама. Нашао сам се на првом Фестивалу гуслара БиХ, који је 1992. године одржан у Илијашу. Била ми је велика жеља да будем гост на промоцији аудио касете познатог гуслара Радована Шојића, која је требало да се одржи у априлу 1992. године у Културно-спортском центру „Илиџа“, али се то није десило због почетка грађанског рата у БиХ – прича Петроније.
Наравно, млади гуслар, ношен патриотизмом, одлази у рат с пушком и гуслама у рукама. Уз јеку пушчаних зрна и хук граната, пјева саборцима на простору гдје се бране српска огњишта. Петроније и чланови Гусларског друштва „Филип Вишњић“, који су остали да бране Републику Српску, одржали су бројне гусларске вечери широм Српског Сарајева. Поред њега, у екипи која је епском поезијом и гуслама пркосила непријатељу на првој линији одбране, били су познати народни гуслари Жарко Милић, Жарко Лакић, Вукан Ђука, Миленко Ђукић, Миломир Ђуричић, који живот положи на олтар Отаџбине и други.
Дејтонски мировни споразум је отјерао Србе из Сарајева. У избјеглиште су кренули и чланови Гусларског друштва „Филип Вишњић“. Тада се и Петроније вратио својим Медојевићима, Сокоцу и Романији. На својој крсној слави, на Никољдан 1995. године, гости су му били чланови Гусларског друштва „Романија“ – Марко Обреновић и Драган Плакаловић. У том светом дану одлучио је да постане члан ГД „Романија“. Већ 1996. године , на Савиндан, представљао је Гусларско друштво „Романију“ на Ревији гуслара „Романијо, горо од јунака“. Исте године, са Милованом Радовићем, у бијељинском „Реномеу“ снимио је аудио касету, посвећену погинулим борцима Прве и Друге романијске бригаде. Ријеч је о пјесми „Нишићка трагедија“, чији је аутор соколачки књижевник Момир Јоловић.
Бројни су наступи Петронијеви на народним саборима и гусларским састајањима. Чланови Гусларског друштва „Романија“, у коме су, поред Петронија, Жељко Тодоровић, Новак Боровчанин, Рајко Тодоровић, Винко Трампић, Данко Вукојичић, Илија Бакмаз, Александар Томчић и други, увијек су спремни за пјесму и редовни судионици свих значајних културних догађаја на Романији. Сви поменути су, наравно, заслужили да се нађу у новинској причи.
Петроније је прошле године напунио 25 година гусларског стажа. У сјећању ће му дуго остати прошлогодишњи наступ пред Спомен-костурницом на Чегру, у вријеме одржавања традиционалног састајања братства Чолаковић. Никада неће заборавити сузе братственика у тренуцима када је на врху Спомен-костурнице из његовог грла потекла пјесма „Бој на Чегру“, епско казивање уз струне древеног инструмента о јунаштву Стевана Синђелића и његових Ресаваца. Гусле су , како нам рече Петроније, рођене у тешком времену да зборе истину и сачувају историју једног народа. Због тога су заслужиле мјесто у вјечности.
