Ових дана у просторијама Инфо радија, угостили смо једног младог и свестраног доктора стоматологије – Вукашина Беатовића. Његов опус интересовања је знатно широк и свакако да заслужује пажњу јавности.
На почетку разговора, Вукашин нам је рекао како никада није могао да замисли да би се бавио здравственим сектором, те да се игром случаја нашао на студијама стоматогологије.
– Када сам завршавао средњу школу, у оптицају за даље образовање били су српски језик и књижевност, или историја, па тражећи неки компромис између тога уписао сам Правни факултет у Новом Саду. Тамо сам провео три године и надам се на вријеме схватио да то није оно у чему бих уживао, тако сам се 2009. године вратио у свој Соколац. Као свршени гимназијалац нисам имао реалне шансе за озбиљније запослење. Увијек сам био добар и дисциплинован ђак, па сам у једном моменту себе видио у медицини. Пошто није било мјеста на медицини, уписао сам стоматологију.
На питање да ли се икада покајао што је уписао стоматологију, Вукашин каже да, иако није лак факултет и дуго траје, није се никада покајао.
– На трећој години сам схватио да ме стоматологија јако привлачи и да је то област у којој се могу више испрофилисати. Трећа година је прекретница, јер сте на пола пута, а чека вас још толико. Не сматрам да је стоматологија лакша од медицине, али је мени више одговарала, те се данас због свог избора уопште не кајем, наставља причу овај младић.
Љубав према књижевности везана је за дјечачке дане, за дјечије пјесмице, које је Вукашин стидљиво рецитовао својим родитељима, другарима у школи, учитељици.
– Када данас, са ове дистанце, размишљам о томе, закључујем да је љубав према књижевности настала из страха од сутона и сумрака. Постоји једна дивна Ћопићева мисао: „ У сутону кад се видици сузе, варошица се скупља у једну гомилу, која је мокра, сива и тешка“. Управо из те соколачке варошице, несношљиво тешке у сутону, ја сам утјеху проналазио у писаној ријечи. Љубав према томе везана је за базичне постулате моје личности и тече сама по себи, не могу да је контролишем и спутавам, додао је он.
С тим у вези, окушао се овај млади Сокочанин и у писању, те је један период био уредник популарног портала „Фронтал“.
– То је још једна прича која се десила случајно. Упознао сам људе који су у мени препознали таленат за писање и понудили су ми да објављујем текстове на њиховој интернет плаформи. Морам да истакнем да су ми у томе много помогли, сада већ прави пријатељи, Марко Шикуљак и Жељко Свитлица. „Фронтал“ ми је доста тога донио, јер не само да сам упознао велики број људи, већ сам наишао на различите ситуације у којима сам морао да искористим људске вјештине и квалитете, али и да се сам сналазим. Због обавеза које данас имам, тај портал је једно дивно искуство, које је иза мене. За некога као што сам ја, тачније за некога ко није учио новинарство, то је машина која самеље човјека и исцједи га, тако да сам се након неког времена повукао из те приче, наставља разговор Вукашин.
За вријеме писања, посебно су се истакли његови чланци о Ђурђевдану, Војничком гробљу у Сокоцу, Гласиначкој улици из дјетињства, па нас је занимало одакле је црпио инспирацију.
– Према инструкцијама које сам добио, у једном периоду заиста сам много писао о Сокоцу. У „Фронталу“ су сматрали да могу да представим нашу локалну заједницу на један љепши начин, јер познато је да је дуго одавде одлазила само ружна слика. То моје писање о Сокоцу проистекло је из велике љубави према времену када се стварала Република Српска и када сам ја баш у Гласиначкој улици стасавао. Ја сам дијете Републике Српске, она ме је обиљежила за читав живот и када говорим о њој увијек ми падне на памет Антић, који је писао о Војводини и каже „Волим је што је сирова, проста, дивља и тако много луда“. Исту врсту сензибилитета ја гајим према Републици Српској. Слобода коју су наши војници у брковима донијели, разбијених тјемена и поломљених зуба, је нешто што је утицало на мене да тако срчано приступим Војничком гробљу, људима који су ту нашли своје вјечно уточиште, објаснио је Беатовић.
Док је шира читалачка публика са пажњом пратила све оно што је Вукашин, уз много љубави и емоција, износио на папир, он није био свјестан колико су његови чланци читани.
– Било је много сугестија, похвала, добијао сам поруке на е-маил адресу, међутим један догађај ми је посебно остао у сјећању. На шестој години студија добио сам задатак на факултету да посјетим Психијатријску болницу „Соколац“ и видим какво је здравствено стање уста код пацијената у тој установи. Том приликом упознао сам једну медицинску сестру која ме је препознала и рекла ми да је прочитала нешто од текстова које сам писао, што ме је пријатно изненадило. Нисам био у стању да схватим да су то људи читали и можда се баш у том тренутку јавило повлачење, када сам видио да постоји повратна реакција, каже наш млади суграђанин.
Вукашин много воли да чита у слободно вријеме и тврди да је увијек са пажњом слушао људе када су говорили о књигама, јер сматра да се на сваком човјеку лако види литерарно искуство.
– Много сам читао писце који су обиљежили златну епоху руске књижевности у 19. вијеку, али највише волим српски језик. Још увијек нисам успио да га упознам до краја, савладам га и науживам се љепоте нашег књижевног језика. Када говорим о класицима попуст Селимовића и Андрића, морам да истакнем да ми је постало дегутантно када их људи наводе, јер смо превише окренути том периоду наше књижевности. Постоји много сјајних савремених писаца, на примјер из Бањалуке Берислав Благојевић, из Федерације Мехмед Бегић, Абдулах Сидран, затим Бора Капетановић. Читам, наравно, и наше романијске пјеснике – Миланка Боровчанина Ромсока и Жељка Пржуља. Дакле, нема писца којег бих истакао као омиљеног, али са друге стране постоји широк избор писаца које бих могао препоручити за читање, додао је он.
На питање колико је тешко било постићи добре резултате и бавити се хобијем, у његовом случају писањем, Вукашин одговара да није било лако и да је то захтијевало много одрицања.
– Суштина животног пута човјека који озбиљно размишља о својој будућности јесте управо у том одрицању. У једном тренутку ја сам запоставио своја дугогодишња пријатељства, али она су издржала тај тест. Са друге стране, остварио сам познанства и готово да нема града у Републици Српској у којем немам пријатеља. Оно што би неко из мог примјера могао да научи јесте да треба слиједити своје жеље, јер се све може постићи одрицањем и добрим радом, поручио је овај младић.
Писање није једина активност која га је занимала, учествовао је и у пројекту Викимедије, те се бавио фотографијом.
– Сматрао сам да је Соколац запостављен на Википедији, те сам се повезао са људима који воде Викимедију РС. Организовали смо уређивачке радионице и фото – маратон на тему природних, културних и историјских богатстава територије наше општине. Нажалост, одзив није био задовољавајући. Жао ми је што континуирано имамо проблем са хроничном малодушношћу, људи имају страх или предрасуде од одзива, недостаје ентузијазма. Као посљедица новинарства, јавила се у мени и љубав за фотографијом. Обилазио сам наш град и покушавао да ухватим добар моменат. Мислим да сам се и ту добро снашао, јер су моје фотографије објављивале и новинске агенције. Данас немам времена да се посветим томе, али је остала прикривена љубав, тако да ћу можда покушати у будућности, додао је Беатовић.
Вративши се на причу о студирању, Вукашин је испричао како је већ тада почео да прима прве пацијенте и стиче прве кораке искуства као стоматолог.
– На четвртој, петој и шестој години трајао је рад са пацијентима. То је текло по принципу тако да је један студент стоматологије све вријеме изложен контроли од стране асистента. Пацијенти које сам примао најмање су били студенти, јер они највише зазиру од својих колега. Углавном су то били обични људи различитих профила, као што су трговци, радници у ресторанима и слично. Провео сам неколико пацијената кроз све могуће области стоматологије и из тога носим драгоцјене успомене и искуства. Ипак, веће је задовољство данас радити са дипломом, казао је он.
Тренутно посао стоматолога обавља волонтерски у соколачком Дому здравља „Др. Љубомир Ћеранић“, а већ размишља и о будућим плановима.
– Имам заиста диван колектив и уз њихову помоћ савладавам посао. Када говорим о наредним плановима можда је смијешно, али волио бих да у Сокоцу нађем стални посао и останем на овом тлу које толико волим. Мој одлазак значио би можда и гашење огњишта моје фамилије, али уколико не буде посла чини ми се да ћу спаковати кофере и отићи у земље западне Европе и покушати да тамо нађем своју срећу, рекао је овај млади Сокочанин.
Стигавши и до ове теме, Вукашин је истакао да је данашња ситуација у којој се налазе млади поражавајућа.
– Проблем је у друштву у цјелини. Не ради се више о кризи идентитета, већ о губитку идентитета. Када говоримо о националном идентитету, сјетим се једне приче коју сам давно прочитао. Ако човјек, којем поставите питање које је то лишће које задње опада са гране, не зна да одговори, кажете му да је то лишће које се налази на грани која је отргнута од стабла. То стабло је повезано са коријеном, што практично значи да је та грана лишена везе са кољеном. Плашим се да смо ми генерације које су стасале на једној таквој грани, јер не подсјећамо на наше дједове, прадједове. Када је у питању губитак људског идентитета, то је највећи проблем. До тога је довела филозофија 21. вијека по принципу „имам, дакле постојим“, додао је он.
Закључио је своју причу Вукашин констатацијом да би убудуће требало да радимо што више на себи а не на представи о себи.
