Пуних пет деценија Сретен Митровић биљежи догађаје, на папир их преноси да би, потом, нашли мјесто у електронским и штампарским медијима на подручју БиХ , па и шире.
Бард рогатичког новинарства је у октобру 1960. године ушао у новинарске воде, нашао се у вртлогу професије која немилице троши здравље и од човјека тражи дананоћни рад, не познаје радно вријеме, празнике и празновање. Ишао је у сусрет догађајима, прошао све степенице у новинарском послу, изазове и замке, како многи кажу, најљепше професије на свијету.
На инсистирање свог пријатеља, а касније и „учитеља“ у новинарству – Радише Чарапића из Горажда, први текст је објавио у сарајевском „Ослобођењу“, чији је садржај био посвећен обиљежавању „Мјесеца шуме“. Тих петнаестак редака, утиснутих на посљедњу страницу познатог листа, и данас се сјећа. И од тада, све до 1974. године, ради као хонорарни сарадник најпознатијег дневног листа у БиХ – „Ослобођења“. Исте године „Ослобођење“ га прима у стални радни однос у својству новинара у дописништву овог листа у Рогатици, које је покривало и општине Соколац и Хан Пијесак. Двије године радио je у ,,Ослобођењу“. Потом посао налази у другој фирми, али не напушта новинарство . Дио оног што је урадио за своју Рогатицу заинтересовани могу прочитати у Народној библиотеци, којој је даровао 2.600 прилога. Ријеч је о материјалу који представља својеврсну хронику рогатичке општине од 1960. до 1992. године, писаним траговима од непроцјењиве вриједности за будућа покољења градића на обалама Ракитнице.
На радном мјесту, гдје је зарађивао хљеб за своју породицу, није радио кампањски, већ се радиношћу и педантношћу издвајао у области права, а након завршетка радног времена, када су други одлазили својим кућама на заслужени одмор и у загрљај породице, ходио је стазама новинарства, биљежио све што је свакодневицу чинило занимљивом да би обрадовао читаоце. На својој кожи осјетио је безочност и бахатост режимске власти, ратне пропаганде, рушење етичких кодекса новинарске професије, лажи и сензационализам који су, нажалост, постали правило понашања великог броја медија у ово вријеме. Борио се против површности у новинарству, био строг према себи, настојао да не подлегне девијантном систему вриједности. Радио је новинарски посао, како каже, за ситне или никакве паре.
Митровић је био сарадник бројних листова и електронских медија у БиХ и Србији. У сваком гласилу оставио позитивне трагове, оно што може само прави професионалац и одговоран човјек .
– Уз „Ослобођење“, са којим сам постао хроничар општине Рогатица од политичког и привредног до културно-забавног, спортског и сваког другог живота, свој рад проширио сам и на нека друга информативна гласила. Дуго сам радио за Радио Сарајево, ,,Задругар“, ,,Сарајевске“ и ,,Вечерње новине“, ,,Дринске новости“, Радио „Романију“, ,,Рогатичке новине“ …
Посебно желим да нагласим ангажман у Радио Сарајеву. У својој „архиви“ имам већи број тонских прилога које сам слао Радио Сарајеву. Да сам имао запажен ангажман, доказ је и захвалница ове куће за дугогодишњу успјешну сарадњу, коју чувам као драгу успомену.
Био сам и један од утемељивача Радио „Романије“, који се огласио 30. новембра далеке 1975. године. Све до 1992. године био сам сарадник тог радија. Утемељивач сам и два пута покретаних „Рогатичких новина“, за које сам, познато је бившим члановима редакције, без динара надокнаде написао велики број прилога из свих области живота општине. Радио сам као дописник и „савезних“ гласила – ,,Борба“, ,,Спорт“, ..Комунист“, лист Матице исељеника БиХ „Наш свијет“ и низа других. Увијек сам писао из Рогатице и о Рогатици – каже Митровић.
Среле, како су га колеге најчешће звале, и у току служења војног рока у ЈНА није прекидао рад у новинарству. Писао је за листове „Народна армија“ и „Крила армије“, чију захвалницу чува као изузетно драго признање.
Када је вишестраначје на тлу БиХ најавило рат, искусни новинар се нашао у дилеми да ли да настави новинарски посао. Збунили га националистичка реторика, бизарна демократија, количина мржње међу народима. У том злом времену згажено је достојанство новинарске професије, па је јунак ове приче „објесио оловку о клин“. Како рече, његов крајње објективан прилог, објављен на Радио Сарајеву, силно је наљутио и Србе и Муслимане у Рогатици. Сијевали као сабља погледи на улици, што је било озбиљно упозорење да остави новинарство, чека вријеме у коме ће поново разум водити главну ријеч. Нашао се тада на линији одбране са ,,малим“, обичним људима, о којима је најрадије писао и говорио.
На наговор својих пријатеља, новинарству се поново враћа половином 2001. године.
– Новинарством се, из личних побуда, нисам бавио у току рата и првих поратних година, што ме испуњава задовољством. Послушао сам своје пријатеље и поново се вратио писању, јер та страст је у мом крвотоку. Прихватио сам сарадњу са „Гласом Српске“ и ту сам до данашњих дана. Моји објављени прилози у „Гласу“, а није их мали број, кад оставим оловку, папир, фото- апарат и рачунар, поново ће доћи у Народну библиотеку, јер сматрам да је то, у недостатку завичајног музеја, најприкладније мјесто за чување рарирета. Убијеђен сам да исјечци из новина о догађајима у Рогатици и у њеној околини, виђени кроз призму једног хроничара, спадају у рарирете – истиче Митровић и додаје да тренутно пише и за сајт 058.ба, трудећи се да остане до краја објективан, да поштује правила и кодекс новинарске професије.
Оно што Сретен записа и објави могло би да попуни странице више књига. Радозналост га је водила беспућем рогатичке и сусједних општина, према људима којих се власт сјећала само када треба платити порез и гласати на изборима. Писао је о њиховим невољама, тренуцима среће, непрестаној борби за голи живот и преживљавање. Текстовима скретао пажњу на заборављене, просто тјерао надлежне институције да помогну невољницима. Често радио и оно што је посао социјалних радника и хуманитарних организација. Вели да му је то био најдражи дио новинарских задатака.
Биљежећи приче, Стетен је упознао многе добре људе, радовао се што је био у прилици да пише о њима и будућим генерацијама остави свједочанство о времену које би, да није било њега и његове оловке, заувијек потонуло у заборав. Како кажу, оно што није забиљежено, није се ни десило.
Бард рогатичког новинарства није имао већих проблема са властодршцима. Ипак, два пута се нашао у улози туженог у сарајевском Окружном суду. Појединцима се није допало оно што је написао. Један спор је обустављен због недостатка доказа, а током другог спора тужилац је изгубио животну битку.
Наравно, било је оног што зовемо анегдотама, ведрим детаљима новинарске професије. То се никада не заборавља и често препричава.
– Био сам почетник у новинарству. Хоћу путем телефонских веза да пошаљем неки прилог „Ослобођењу“. Телефони били они стари, физички везани са поштом. Када сам дао број стенографа у Сарајеву, у мојој канцеларији је био радни колега Божо Коњокрад. Изашао је из канцеларије и послије неколико минута звони телефон. Јави се мушки глас: „Овдје „Ослобођење“, изволите! Прочитам написано, а када сам се легитимисао са Сретен Митровић, с друге стране жице чујем „Божо Коњоград“. Подвала коју никада не могу заборавити.
Још један догађај ми се често враћа у сјећања.
Моторним возом се враћам кући са прегледа у Сарајеву. Када смо пролазили кроз Пале, стаде пред мене човјек, права грдосија. Пита ме: „Јеси ли ти тај Сретен?“ Ја се увукао у сједиште као уплашени малишан. Он ће: „Ја сам Салко Корда, ти си оно о мени писао“. Тог тренутка блокирао мозак, не знам ко је тај човјек и шта сам о њему писао. Већ себе видим како ме горостас баца кроз прозор воза, јер су тих немирних година харале у возовима неке кабадахије, људе чак избацивали из воза. Наступила је тишина, мени је то изгледало као вјечност. Сазнам да сам Корду похвалио у једном тексту када сам писао о изградњи путева за Борике, Добраче и Стјенице. Салко је радио ударнички, а његов булдожер су пресрећни сељани закитили са чак 36 кошуља. Обрадовао сам се том изненадном сусрету. Попили смо до станице у Месићима по пет флаша пива – казује Среле.
За прегалаштво у новинарству Сретен је добио низ награда, међу којима Спомен – плакету општине Рогатица 1983. године, признање СОФК-е, Захвалницу општине Рогатица 2016. године… Носилац је Ордена рада са сребреним вијенцем и Медаље за војничке врлине, признања која су се додјељивала у бившој СФРЈ . Био је активан у раду бројних организација, посебно оних које окупљају младе. Пуних 18 година радио је у КУД-у „Славиша Вајнер Чича“. Био је секретар, потпредсједник и предсједник Друштва. Обављао је дужност првог предсједника Скупштине заједнице културе у Рогатици, био члан Међуопштинске заједнице културе за општине Рогатица, Соколац, Хан Пијесак и Олово и осам година судија поротник у Општинском суду Рогатица и Суду удруженог рада БиХ у Сарајеву. Значајан допринос дао је у организацији и спровођењу првих и других МОСИ у Рогатици, посебно на плану информисања.
И данас је Сретен у новинарству, крстари диљем рогатичке општине, биљежи најчешће приче о обичним људима, што га испуњава посебним задовољством. Четрнаест година је у пензији. Супруга Перка навикла да га нема код куће, разумије његову страст и велика му је подршка. Свакодневни сусрети са људима и обавезе према редакцији „Гласа Српске“, како нам рече, прекидају мисли о сину Зорану, који је прерано отишао из овоземаљског живота. Та рана остаје отворена до краја живота. Нервирају га канцеларијски новинари, људи „приковани“ за компјутер и телефон, они што сурфају по Интернету и преписују што су други написали. Често каже да се новине пишу ногом, јер догађајe мораш својом руком додирнути, ићи им у сусрет, на лицу мјеста биљежити оно што је потребно да се саопшти читаоцу.
Лакше је новинару, вели, било у Титовој Југославији. Једна партија, прати њен пут и нећеш погријешити. Данас је другачије, много теже припадницима „седме силе“. Причају о демократији, независним медијима и новинарима, а то се у пракси не може срести на балканској вјетрометини. То је немогућа мисија.
Рогатичког ветерана у новинарству помало љути и реакција на оно што се напише. Храброст новинара се велича, диже у звијезде, а када моћници дигну хајку на ауторе текстова, запријете затвором, неријетко ти исти, нажалост, стану на њихову страну. Због тога су му увијек присутне ријечи Зука Џумхура, који је једном младом, амбициозном новинару рекао: „Синко, ако те овај посао ухвати, тешко да ће те пустити док си жив. Упамти и ово, када будеш у овом послу критиковао, храбро говорио против власти и причао истину, имаћеш овације од људи, али ако те буде власт вјешала, ти исти што су те дизали у небо ће да буду најгрлатији у викању да те што прије објесе“.
