У просторијама соколачке Народне библиотеке синоћ је одржана промоција романа “Сербица Рамонда” паљанског књижевника Недељка Жугића и Прве интернет телевизије „Људи говоре“.
Била је то прилика да се представи четрдесетогодишње Жугићево књижевно стваралаштво, присутни подсјете на оно што је овај пјесник, ромасијер, издавач, новинар, оснивач и продуцент Прве интернет телевизије „Људи говоре“ са пером у руци урадио у минуле четири деценије .
О томе је надахнуто бесједила директорица Народне библиотеке Сњежана Солдар – Маџгаљ.
– Језик и израз Жугићевог дјела је оригиналан и умјетнички жив јер он стваралачки страсно илуструје идеје и мисли које се гомилају у његовом бунтовничком и немирном духу. Његово дјело је тематски резноврсно. У мрачним ратним и послијератним временима, проналази мотива за сликање политичких и друштвених прилика на нашим просторима, а своје јунаке и њихове унутрашње животе боји топлином и искреним саосјећањем. Његова књижевност је отворена борба против друштвених неправди, моралних нискости и посрнулости појединца, а самим тим и цјелокупног друштва.
С друге стране, љубавна лирика Недељка Жугића је емотивно раскошна, дубоко мисаона, дучићевски апстрактна и спиритуална; то је лирика писана “језиком душе” у којој је снажно изражена моћ психолошке интроспекције – рекла је у уводном дијелу промоције Сњежана Солдар- Маџгаљ.
О роману “Сербица Рамонда” говорио је књижевник из Власенице Аћим Тодоровић, који је, између осталог, рекао да је Недељко Жугић неисцрпном снагом и великим ентузијазмом успијевао, како у епској пјесми остаде забиљежено, “стићи и утећи и на страшном мјесту постојати”.
– И тако, на тај начин, многима се замјерио слободом свога говора али и понашањем језика који није никако хтио да се укалупи у немушт ћутања. На помен имена Недељка Жугића, ствара се често слика неукротивог, непоткупљивог и котраверзног човјека, за кога не знате на који ће начин одреаговати. То је само привид за оне који неће, не могу и не желе да удју у саму бит Недељковог незаробљеног ума, за оне који желе ћутањем да прикрију своје злонамјерне спреге са нечистим силама и прљавим работама. У роману “Сербица Рамонда” Недељко даје објашњење своје продуховљене личности и самој спознаји овоземаљског свијета. Он каже: “ Мајка ме је рађала два дана. Душу је родила на Богојављење, а тијело на Јовањдан. Рођен сам са кошуљицом коју је мајка омотала оком лијеве руке, желећи да дијете буде срећно и храбро. Таква дјеца су, према народном врјеровању, видиоци душе”.
Недељко је често умио у дјелима које је написао да буде храбар, и превише храбар, али не само у објављеним књигама својим, већ и у стварности живота, па је моћницима олако постајао мета због своје олујне гласности којом је ломио њихова крила. Његова продуховљеност и спознаја социолошко-психолошких профила није дозволила испирање памети, како он рече – “ грудвање мозговима”, алудирајући на људе који одлучују о много чему на простору резервата и територије на којим живи. Он је калуђер књижевности, али и човјек немирног духа који граби крупним корацима ка новим искушењима. Његова нова књига, седма по реду, “Сербица Рамонда”, показатељ је богатог књижевног стваралаштва које је Жугић, попут неуморног ратара, насабирао у долини златног класја, на дубоким браздама свога пространог животног списатељства – рекао је Тодоровић, додавши и оно што читалац мора да зна о самом наслову романа.
– Наслов романа је атрактивна непознаница за многе, али пажљиво и са посебношћу интиме унутрашњег универзума одабран. “Сербица Рамонда” је веома ријетка биљка неприступачних планинских станишта, висине петнаестак центиметара, љубичасто – плишаних лати, са ореолом златне боје око круничне основе. Издваја се од осталих биљака, јер када се осуши, ако се залије водом, може да оживи. Недељко Жугић социолошко-психолошко – филозофском метафором улази у стварање свог романа, као рефлексно мисаону супстанцу, фабулу поистовјећује са насловом дјела. “Сербица Рамонда”, цвијет који се регенерише, успијева и када умре да преживи, који не умире, из коријена забокори, остане вјечан, као љубав из које увијек се нешто рађа и расте. Која сличност и симболика – нагласио је Тодоровић.
На промоцији је говорио и аутор поменутог романа, подсјетивши на оно што је дао књижевности Републике Српске, ал и у другим областима. Посебно је, како рече, поносан на Информативно-стручни часопис “Шуме” у ЈПШ “Шуме Републике Српске”, чији је био главни и одговорни уредник, затим на рад у гласилима “Српско слово”, “Српски војник” и “Глас истока, на издавачке подухвате у Књижевном фонду “Свети Сава”, кућу која је објавила 76 књига, на Прву интернет телевизију “Људи говоре”, која постоји пуних 17 година и наравно- на својих 17 књига.
Занимљиво је истргнути и дијелове из оног што су о Недељку Жугићу и његовом стваралаштву написали људи разних профила.
Јасмина Јанковић, књижевница из Београда: “Хајдук у рату, ратник у књижевности, писац, мултимедијални умјетник, ентузијаста, човјек који из широког поља социјалних задеса и сфера налази језгра умјетничког стварања, приказа и порука”.
Радослав Самарџија, књижевник: “Недељко Жугић, кад уђе у бразду, не скреће нити попушта; вјеран првенствено себи ( а слободан сам рећи – имплицитно и своме национу и Створитељу) испуњава своју овоземаљску, а истовремено и небеску мисију.
Жугићева поетика је у бити опомињућа, без пежоративног призвука “ангажована”, лишена већ превазиђене патетике и класичних импресионистичких акварела”.
Недељко Зеленовић, књижевник и књижевни критичар: “Често несхваћен, јер иде испред свог времена као “лишњиј человјек” грандиозне руске књижевности, коме се може, као свакој грешној људској индивидуи понешто замјерити, али му се не може спочитати да у својим књижевним, истраживачким и другим интелектуалним дјелима није призивао на јединство, људскост и праштање свесрпског рода”.
Деса Лозо, сликарка, Канада: “Да ти кажем да се још увијек са радошћу сјећам нашег сусрета у школи и твог предивног коментара: да си видио у мојим очима љубав коју носим за моју дјецу. Вјечно сам ти захвална”.
Недељко Жугић је написао пет романа, девет збирки поезије и двије драме ; писао је приповијетке, трактате и филмске сценарије. Добитник је бројних награда, међу којима “Слово Горчина, награде Књижевне заједнице “Јован Дучић” за најбољу пјесму у 2012. години, Повеље “Видовданских пјесничких сусрета за рукописну збирку пјесама “Збогом Сарајево”, Повеље Књижевног фонда “Свети Сава” и других награда.