Један од оних који су међу првима почели да плету братско коло у којем су се нашли ловци Лазарева и Сокоца је Сокочанин Ратко Ђурковић. Он се са Вељком Рајићем, који, нажалост, више није међу живима, прије четири деценије нашао у банатској равници, гдје је и почело братско дружење двије ловачке дружине, које траје већ четири деценије.
Ратко је један од најстаријих чланова Ловачког удружења „Гласинац“. Скоро цијели радни вијек провео је радећи као возач у чувеном соколачком предузећу – Дрвној индустрији „Романија“. Пензионерске дане проводи у тишини свог дома у Сокоцу са супругом Миланом, дочекује унуке, кћери и зетове, радује се изласцима у лов и сусрету са својим другарима, браћи по волану – романијским бившим шоферима.
Зидови дијела породичне куће Раткове покривени су ловачким трофејима који га подсјећају на доживљаје у романијским ловиштима и ловним просторима Баната. Живо се сјећа како је рођено дружење ловаца Лазарева и Сокоца.
– За воланом сам прокрстарио сву бившу Југу, добро познајем и путеве у Банату. Вељко Рајић је имао рођака који је био управник ловишта којим газдује Ловачко друштво „Лазарево“. Отишли смо први са Романије у госте ловцима Лазарева. Изашли у лов на зеца. Сјећам се, појави се зец, скаче по орању. Пуцам и, наравно, промашај. Опомињу ме ловци из равнице. Питају због чега сам пуцао, а ја кажем да је зец био близу, на тридесетак метара од мене. Они се насмијаше, а један од њих рече да је зеко био далеко, чак 70 метара од цијеви моје пушке. Пуцао сам и срндаћа. Мислио сам да је близу, а он далеко од мене 400 метара. Нас збуњује равница, као и ловце из равног простора када се нађу на нашој Романији – почиње причу Ратко.
Вељко и Ратко су поставили темеље братству ловаца Лазарева и Сокоца. Убрзо су им се придружили Драгиша Ковачевић и Богдан Ђурковић. Након тога, из године у годину, све је масовније дружење двије ловачке дружине, рођена су трајна пријатељства, а потписана је и Повеља о братимљењу, чиме је овјековјечено братствовање ловаца са високог простора и банатске равнице.
Ратко сада има кума у Лазареву – познатог ловца Жарка Благојевића. Да није било лова, сигурно се кумство не би успоставило и вјечно везало двије породице.
– Десило се то 1990. године. Жарко је добио сина. Питао ме да ли би му био кум. Наравно да је то за мене била част, као и за сваког човјека на Романији, гдје је кумство светиња. Нису случајно остале у народу ријечи: „Бог на небу, на земљи кум“. Дошла породица Благојевић у Соколац. Жаркова жена је Њемица, крштена у католичкој богомољи. Пита она нашег свештеника Милорада Љубинца да ли се мора крстити поново у нашој цркви, а прота каже: „Крст је један, свака вам част што сте то изговорили“. Обавили смо чин крштења. Имам кумове за понос, добре и честите људе, породицу која је високо поштована. Кад дођем код њих, чисто ми је непријатно колико се обрадују. И моји другари, ловци из Сокоца, Жарка зову кумом – казује Ратко.
Дружио се Ратко са бројним ловцима који данас нису међу живима – Мирком Рудовићем, Светозаром Бајом Бјековићем, Будумиром Шупићем, Ромином и другима. Од њих много тога научио и на млађе преносио. Неизмјерно воли природу. Притисне га туга када се помене криволов, бахатост појединаца који, у ноћној тами и уз помоћ моћних теренских возила, „наоружани“ рефлекторима и најубојитијим оружјем са снајперима, убијају све што им дође на нишан, па и племениту дивљач.
– У лов, као и сваки прави ловац, не одлазим да убијем. Несрећан сам када ми прође дан у лову а не видим ништа од дивљачи. Враћам се кући сломљен и тужан. Шума без дивљачи је као и град без становника. Моја група води рачуна шта ће одстријелити. Никада се није десило да неко убије, како ловци кажу, „шиљана“, срндаћа који има само годину дана. Мора се стати у крај квиволову.Припадници МУП-а нам морају помоћи у борби против криволоваца. Када ово говорим, увијек се сјетим некадашњег командира Полицијске станице Соколац – Пана Аћамовића, у чије вријеме се ријетко ко усудио да се окуша у криволову. Знао је да ће то Пане строго казнити и да ће скупо платити нечасну работу – каже јунак ове приче, који је недавно, у вријеме обиљежавања садамдестогодишњице постојања Ловачког друштва „Лазарево“, добио Плакету Ловачког удружења Зрењанина.
Прелистава Ратко ловачке успомене, сјећа се младости када је одлазио у лов и након урнебесног новогодишњег славља. У сјећањима су и ведри дани проведени са колегама возачима, чувеном генарацијом Романијиних шофера, када се често лумповало и друговало. Да право пријатељство ништа не може угасити, говори посјета његових другара – ловаца и бивших камионџија када је 23. јануара ове године поломио кук и био везан за постељу. Ту подршку никада не може заборавити. Додатну радост у пензионерске дане једног од најстаријих и најискуснијих соколачких ловаца уноси унук Никола, који ће кренути дједовим стопама.
