Више од пет година је Јела Витомир у пензији. Тешко је поднијела растанак са основцима, одлазак из учионице гдје је провела 40 година, десет мјесеци и 18 дана.
Радила је у Сарајеву, Лукавици и Сокоцу. Деценијама је малишане учила како да постану добри људи, да човјекољубљем и племенитошћу остваре своје идеале. Одболовала је растанак са ученицима у Основној школи „Петар Петровић Његош“ у Источном Сарајеву. Малишани су је испратили на начин који никада не може заборавити.
И, послије школских обавеза, дјечије граје, буке у предаху између часова, нашла се у тишини свог дома, у ритму који успављује чула, без обавезујућег устајања и одласка на радно мјесто. Многе пензионерска свакодневица збуни, доведе их у позицију да не знају шта ће са собом, како да прекрате вријеме. Јела је била свјесна да се само радом пензионерски дани могу учинити занимљивијим, садржајнијим, испунити човјека задовољством.
– Нисам пристала на самоћу, жељела сам се бавити нечим што ће употпунити мој живот, да наставим сарадњу са младима. Почела сам са везом и, захваљујући Интернету, убрзо сам из Москве добила понуду да извезем кецеље за једно културно-умјетничко друштво. У први мах посумњала сам да ли то могу урадити. Ипак, послала сам узорке који су одушевили наручиоца. Данас су два московска ансамбла опремљена мојим кецељама. Имам фотогорафије на којима се виде Рускиње са кецељама које сам ја креирала и зато сам пресрећна – прича Јела.
Вез је био увод у сликарство. Иако је имала дара за сликарство, Јела је саму себе изненадила у овој области. Истина, истицала се у умијећу за декорацију у свим установама гдје је радила, али није ни сањала да ће јој кист и боја донијети толико радости у пензионерским данима.
– Славили смо рођендан мојој унуци. Гости су били одушевљени декорацијом коју сам урадила. Просто су ме натјерали да уђем у сликарство. Тако је почело. Већ имам преко 200 слика. Уљана техника ми је најближа. Њоме се постижу јасност и трајност слике. Продала сам и поклонила око 150 слика. Тешко је описати како се осјећате када оно што у души носите пренесете на платно, када ваше дјело унесе ведрину у нечији дом и када се људи срећни што имају вашу слику. Трудим се да будем разноврсна, да се не понављам. На мојим сликама су љепота природе, цвијетни аранжмани, актови и много тога другог што спонтано из мене излази. Свака слика је посебна прича. Ноћ је вријеме када најчешће сликам, уз кист, боју и платно се одмарам од кућних послова – казује Јела.
Јела пензионерске дане проводи у Источном Сарајеву. Често се са мужем Вељком нађе у кући за одмор на Романији, у Маџарима, мужевљевом родном селу, гдје слика. Сарађује са културно-умјетничким друштвима, дружи се са младима. Вез и сликарство су јој испунили живот. До сада је имала двадесетак изложби. Њене слике и вез могли су да се виде у Невесињу, Добоју, Источном Сарајеву, Палама, Сокоцу, Хан Пијеску и другим мјестима у Републици Српској.
