Министарство породице, омладине и спорта је у септембру 2016. године поводом обиљежавања „Недјеље дјетета“ расписало конкурс за ученике основних и средњих школа РС за литерарне радоне на тему „Породица на првом мјесту“.
Циљ конкурса је било подстицање ученика да на свој начин изразе своје мишљење о могућностима унапређења, примјене и поштовања Конвенције УН-а о правима дјетета, а нарочито са спекта улоге и значаја породице и породичних вриједности.
Ученица Основне школе „Соколац“, Тамара Беатовић, на овом конкурсу је освојила другу награду у износу од 200 КМ и диплому у категорији VIII-IX разреда.
Тамара је рођена 30. јануара 2003. године у Сокоцу и одличан је ученик осмог разреда. Ово није њен први литерарни рад који је добио признање. Рад о Светом Сави објављен је у „Зборнику“ најуспјешнијих литерарних радова РС, 2015. године. Тамара отвара душу и из ње нам шаље најљепше и најчистије поруке чистог дјечијег срца. Желимо јој да нам подари још много својих литерарних радова и да за свој труд добије још доста награда. Тамара, срећно!
ПОРОДИЦА ЈЕ НАЈВАЖНИЈА
Породица је заиста најважнија. То је ослонац сваком човјеку, звијезда водиља која га прати и чува цијелог живота. То је камен темељац од кога све почиње. То су људи који нам желе све најбоље, који су спремни да се жртвују за нас и приме сваки ударац умјесто нас. Љубав коју нам пружају је неизмјерна и треба да им будемо захвални сваког дана на томе.
Ли Јакока је једном рекао: „Једина стијена која стаблно стоји, једина институција која заиста функционише је породица“. И био је у праву. Можемо пропутовати свијет у покушају да пронађемо оно што нам је потребно, али на крају се увијек враћамо кући гдје пронађемо управо оно што смо тражили. Родити се, одрасти и проживјети живот у срећној породици је највећи благослов који човјек може имати.
Породица – компас који нас води. Мотивише нас да досегнемо највише висине и тежи да нас саме учини што срећнијим. Многа дјеца немају ту срећу да живе, расту и спокојно проведу своје дјетињство у срећној, нормалној породици. Понекад нисмо ни свјесни колико смо ми заправо мирни, радосни, а колико се изван врата нашег дома налази бола, туге, неправде. Колико наших вршњака никада не проживи најљепши период свог живота, колико у њиховим срцима има мало љубави, а много патње и бола. Ипак, нико од нас не бира своју породицу. Сви ми којима је Бог подарио породицу пуну љубави и доброте, треба да му будемо свим срцем захвални на томе. Не мислити увијек на себе, већ примјећивати и туђу несрећу је једна велика врлина, поред скромности, хуманости и доброте. Зато, пружимо утјеху несрећној дјеци и покушајмо да их учинимо барем мало срећнијима.
Када имамо гдје да одемо, то је дом. Када имамо некога да волимо, то је породица. Када имамо обоје, то је заиста благослов. То је циљ сваког живог бића на Земљи и то је оно што нас чини најсрећнијима. Нема сумње да се најважније људске врлине стварају, јачају и његују у окриљу породице.
И на крају, један од мојих омиљених изрека гласи: „Породица је драга хоботница из чијих пипака се никад у потпуности не успијемо спасити, нити заправо, дубоко у срцу, желимо да се спасимо“.
Тамара Беатовић, VIII4
