Много је Романијаца који су седамдесетих година прошлог вијека кренули трбухом за крухом, у земље Европе и свијета. Многи су свој други завичај пронашли у далекој Аустралији, а један од њих је Момир Момо Дубочанин, рођен у романијском селу Педише.
Он је као двадесетогодишњак, седамдесетих година минулог вијека, стигао у Мелбурн. Данас је успјешан бизнисмен у Сиднеју, али никада није заборавио завичај, своје Педише и Романију, којима се враћа с посебном радошћу.
Понијела је „челична птица“, прије четири и по деценије, младог Романијца у нигдину, у неизвјесност, авантуру у којој су многи изгорјели, враћали се завичају празних џепова, сломљени туђином и буром велеградском. Нису могли да се одупру лудилу цивилизације која их је увела у пороке, опила својим бљештавилом, чему младост тешко може одољети. Шта ли је све у мислима двадесетогодишњака колало у тренуцима када је друговао са облацима, лебдио изнад непознатих предјела?
У устрепталој души сигурно су били разиграни дјечачки дани на Романији, у његовим Педишама, стада оваца на зеленилу пашњака, пастирска игра, ватрени погледи дјевојачки на сијелима и прелима. Горштачка грлена пјесма која је и свјетлост у лампи гасила, лица родитеља, стрепња од оног што га чека у далекој земљи. Тај кошмар пратио је Мома и у тренуцима када се летјелица приземљила у Мелбурну, гдје га је, као муња, ошинула бука велеграда. Стамени младић, пун горштачке бистрине, набујале снаге, није се збунио, остао је чврсто на земљи, а кроз мисли су му, као рефрен, пролазиле ријечи његовог оца Глише, изговорене када је одлучио да се отисне у свијет : „Сине, умри, а не јекни“.
– На Романији тада била зима, а у Мелбурну ме дочекало љето. Сунце пржи, имао сам осјећај да ми главу додирује, да ће ми мозак прокључати. Непозната земља, на крају свијета, нисам ни знао за њу, језик не познајем, ковитлац у мислима, срце хоћи из груди да искочи. Као у сну који заспалог буди и купа знојем. Одвезоше нас у неке бараке, покривене лимом, као кутије. Било је то привремено прихватилиште за нас који смо дошли у Аустралију да пронађемо своје мјесто под капом небеском. Призори као у афричкој пустињи. Храбрим се, говорим себи: Издржи, Момо, буди храбар!“ Свако из моје групе је имао неког да га прими, прихвати, упути, а ја без игдје икога. Хранили се на војничком казану. Мало се тамо хљеба једе. Нисам то знао, а мени увијек треба више. Сјећам се, испуњен неким тешко објашњивим бијесом, једном сам просто заурлао на куварицу: „Дај ми љеба!“ Она ће, потом, мени: ,,Одакле си, момак?“ „Са Романије, од Сарајева“, одговарам. Насмијешила се тихо, мајчински проговорила: „Препознала сам одмах да си из тих крајева због оног твог „љеба“. Осјетила је моју муку и то пренијела свом мужу, који ме је одвео у познату фирму „Toyotа“, гдје сам добио прво запослење. Пословођа ми био Нијемац. Заволио ме због моје радиности, спремности да радим све што ми кажу – уз дубоке уздахе, почео је да казује своју животну причу Момо.
Мала плата у „Тоyоти“, а младић дошао да ради и заради, да нешто пошаље својимa на Романији, да помогне родитељима, брату, сестрама. Тражио додатни посао, јер је имао снаге за то. Нашaо се у аустралијским шумама, радио као сјекач, посао који се мјери са оним што рудари раде дубоко под земљом.
– Дошао сам из шуме у Аустралију, а нисам знао да моторном тестером обарам стабла. Брзо сам то научио. Био сам најмлађи међу 160 сјекача. Не могу никада заборавити оно што ми се десило на мој двадесет први рођендан. Менаџер ми додијели шумски одјел под бројем 21. Била је то нека врста рођенданског поклона. Посрећио ми се тај број. Од тада је све кренуло набоље – наставља исповијест Момир.
Враћао се Момо из шуме на починак уморан, али је тражио још посла. Желио да новцем обрадује своје на Романији, испуни обећање, успије у далеком свијету. Сусрет са старим угоститељем Митром одводи га у дјелатност која му је највише одговарала.
– Враћамо се из сјече. Осјећам да могу још више, да ми умор не може ништа. Пита Митар нас, сјекаче, да ли неко зна да закоље јагње. Сви слијежу раменима, а ја се јавим. Урадим месарски посао и одушевим искусног угоститеља. Питам га да ли би код њега имао посла, а он мени :
„Наравно, има“. И тако ти се нађам у угоститељству, што ми је била и струка. Касније купим локал од доброг старине Митра. Нисам имао довољно пара. Нешто сам издвојио од зарађеног новца. Могло би се рећи да ми га је поклонио добри човјек, на чему ћу му до гроба бити захвалан – казује Момо.
Стасао је убрзо Момо у цијењеног угоститеља. Купио један ресторан, па други. Све ишло као у најљепшим сновима. Нестало је оне зебње коју је носио „летећи“ до новогзавичаја. Осјећао је очеву и мајчину радост због тога. Није изневјерио родитеље. Храбро се ухватио укоштац са оним што доноси разузданост великог града. Након двогодишњег рада и боравка у Аустралији, добија држављанство. То је темељ на коме је могао да гради будућност. Како се само лијепо осјећао при доласку у Сарајеву, првом сусрету након одласка у Аустралију са простором гдје је поникао, својом мајком, коју је неизмјерно волио.
Срео је у граду на Миљацки будућу супругу Љиљу и повео је са собом у далеку замљу, да уз њену подршку доврши оно што је у сновима носио. Са вјерном супругом било је лакше носити терет туђине, савладати бројне замке на путу до успјеха. С Љиљом је изродио два сина – Драгомира и Радомира и кћерку Јадранку. Драгомир је успјешан спортиста. Постао првак свијета у кик-боксу. Сви завршили високе школе. Шесторо унучади Мому и Љиљи су дражи од свега. Потомци су његовани да не забораве своје коријене, православље, своје обичаје и традицију, да своје воле , а туђе поштују. Постали честити људи. Расла породица Дубочанин у Мелбурну и одлучила да пресели у Сиднеј, гдје је Момо у бизнису доживио звјездане тренутке, стасао у пословног човјека, човјека коме се вјеровало и са ким је част друговати. Купио је кафану „Романија“. Уложио силну енергију и новац да тај простор претвори у кутак гдје ће се свако пријатно осјећати. И, заиста, сиднејска „Романија“ је била мјесто истинског дружења, простор гдје су се, уз чашицу пића и добру храну, славиле крсне славе, организовала рођенданска славља уз музику завичајну. Организовао је Момо долазак у Сиднеј великих естрадних звијезда са простора екс- Југославије, друговао са њима и са њима постао нераздвојан пријатељ. Те успомене и данас у њему живе. Радио је послове угоститеља пуних 15 година. Данас је власник фирме у којој се може купити све за грађевинарство, једне од најпознатијих те врсте у Сиднеју. Има и угоститељске објекте које издаје под закуп.
Колико год успјех далеко од завичаја доноси задовољства, један дио душе пати за простором гдје су коријени. Носталгија не престаје. Присутна је и у тренуцима огромне радости у туђини. И душа Момова била је непрестано прекривена сјеном завичајном, пунила се жељом да уради нешто у својој отаџбини, иако му је Аустралија прирасла за срце.
– Долазио сам на своју Ромнију осамдесетих година прошлог вијека, тачније 1986. године. Желио сам нешто да урадим за свој народ, за завичај, да то моје дјело буде позив мојим потомцима да долазе у крај гдје сам се родио. Био сам ријешио да дио оног што сам зарадио уложим у свој Соколац, да градим спортске терене и неке друге садржаје гдје би се млади окупљали. Да то поставим на својој земљи, али нисам имао разумијевања, што ме је дубоко разочарало и забољело. Tо ме је приморало да окушам срећу у Црној Гори, на обалама Јадранског мора. Саградио сам мотел који су ми црногорски властодршци били присвојили. Ипак, правда је побиједила. Морали су моје вратити. Данас тај објекат, смјештен поред плаже у Зеленики, добро ради. Вјерујем да ће моја породица имати свој кутак и у Београду на води. Све то чиним да моја дјеца и унуци буду везани за простор мајке Србије, моје Романије, да не изгубе везу са својим народом. Ни у гробу не бих имао мира да је изгубе – казује Момо.
Посебно поглавље у Момовом животу је веза са Српском православном црквом у Аустралији. Да цркве није било, Срби који живе на том континенту би изгубили свој идентитет, лутали од немила до недрага, утопили се у друге вјере и нације. Црква их окупља, са њима је у радости и жалости, храбри их да истрају у пословним и животним подухватима, мири завађене, кријепи посустале, напаја духовном енергијом, на прави пут враћа из окова порока, ублажава носталгију за родним крајем.
– У Ливерпулу, насељу у којем живи близу шест хиљада Срба, уз помоћ мог пријатеља Милорада Спасојевића, купио сам имање и напуштену енглеску цркву. За тај племенити чин добили смо благослов од владике сиднејско-новозеландског Иринеја. Нажалост, било и оних који су били против тога, па чак и неких свештеника. Бог све види и једини је који нам суди. Црква је стала на ноге и носи име заштитника рода Дубочанин – Светог апостола и јеванђелисте Луке. Свака црква је моја црква. Помагао сам у изградњи богомоља у Аустралији, али и у Србији – прича Момо.
Враћао се често у минулим деценијама Момо свом завичају, Романију у срцу носио и њоме се поносио. Никада се није стидио свог краја, горштачких обичаја, помало пријеке и сурове нарави својих сународника; поносио се њиховом одлучношћу, храброшћу, спремношћу и да на нож ударе када су у праву. Долазио на весеља, помагао када је било најтеже – у минулим ратним годинама. Доносио дарове за болесне, сиромашне и рањене, за оне на првим линијама фронта, али у томе био јединствен – није јавно говорио о својим хуманитарним мисијама. На том светом путу водиле су га ријечи из Јеванђеља по Матеју: „Пазите! Немојте своја добра дјела чинити јавно да вам се други диве, јер онда нећете примити плаћу од својега небеског Оца. Кад дајеш милодар, нека твоје љевица не зна шта ради десница.“
Вјерујем да ће јунаку ове приче у трајном сјећању остати недавно дружење у шумовитом протору поред његових родних Педиша. Догодило се то 11. септембра, у дану када Српска православна црква молитвено обиљежава празник Усјековање главе Светог Јована Крститеља. Окупио је Момо своју родбину, пријатеље, комшије у хладу црногорице, гдје је прије пет деценија чувао стада оваца. Купио све што треба за трпезу, иће и пиће, како се каже на Романији. Стигао је у завичај када су падале дуге кише, а тог дана небо се разведрило над Романијом, облаци далеко одлетјели. Слигла на дружење драга лица, скоро сви које је Момо позвао. Преко стотину одраслих и дјеце друговали цијели дан. У екипи задуженој за свирку и пјесму били Момови пријатељи, они што им је помогао да дођу до посла и зараде у Аустралији. Иначе, Момо је у времену ратних сукоба близу 40 породица превео у Аустралију, пружио им помоћ да се што прије снађу у туђини. Сви су успјели.
Поред његових најближих Дубочана, у братском колу су се нашли Тошићи, Војиновићи, Радијељци, Орашани, Папићи, Арнаути, Племићи, Гуњци, Вукојичићи и многи, многи други .
У том веселом и сунчаном дану, у крилу оморика и борова, разговарао сам са Момом, забиљежио оно што је стало у редове ове приче. Кренуле и сузе низ Момово лице, пале на росну траву испод црногорице, на давно зарасле стазе чобанске.
– Волим Аустралију, Србију, Републику Српску. Волим моју Романију да је ко војничко ћебе. Више за мене вриједи ова оморика испод које стојимо од хотела са пет звјездица. Прошао сам трновит пут, као голобради младић отиснуо се у бијели свијет, борио са вјетрењачама, злим људима, чојством и добротом обезбиједио пристојан живот за своју породицу. Радио и оно што нису хтјели ни највећи сиромаси. Вјером у Бога, у самог себе и добре људе, постигао сам оно што сам планирао. Ови људи поред мене, овдје, у срцу мога завичаја, моји Дубочани – Митар, Петар, Миливоје, Вељко Папић, мој кум Рајко Вукојичић, који нас је у Аустралији примао и пазио као своју дјецу, моја сестра и друга родбина, комшије, силно су ме обрадовали. Да могу, све бих их одједанпут загрлио. Овај скуп показује да сам људску дужност испунио, био и остао човјек у правом смислу тих ријечи – кроз сузе нам је говорио Момо.
Плело се коло народно испод оморика, орила пјесма романијска, пило и мезило као у времену када су села била пуна младости. Неки ближи сродници, захваљући Мому, први пут се срели и загрлили. Домаћин је кратко, стегнута грла, говорио. Узбуђење је ријечи половило, гутало, душу стијеснило, крв у жилама је галопирала; срце Момово је било на великом искушењу. Зборио је и старина Рајко Вукојичић, који се након пола вијека живота у туђини вратио свом завичају. Чула се и она неизбјежна када се састају гастарбајтери: „Свака туђа земља туга је голема“.
Вратио се Момо у Аустралију, на радно мјесто, свом бизнису коме се фанатично предаје као и у времену пуне физичке и умне снаге. Не може другачије да живи јер, како рече, то је „болест“ за коју лијека нема.
