Српско пјевачко друштво Слога из Сарајева, основано је далеке 1888. године и од тада, без прекида, постоји и опстаје упркос многобројним историјским околностима и препрекама.
Диригент „Слоге“ мр Стефан Мојсиловић, рођен је 1988. године у Сарајеву. Послије завршене богословије Светог Петра Дабробосанског у Фочи, 2007. године уписао је Смјер за црквену музику и појање на Музичкој академији Универзитета у Источном Сарајеву, гдје је дипломирао 2011. године. Кроз цијело школовање пјевао је у разним хоровима и вокалним ансамблима, а највеће искуство стекао је у Хору богословије и у Камерном хору Смјера за црквену музику и појање, под диригентским руковођењем професора Рада Радовића.
Упоредо са студијама био је појац у храмовима Митрополије дабробосанке, те је по завршетку факултета, појачко и академско искуство спојио као диригент „Слоге“, на чијем је челу од септембра 2012. године. Са „Слогом“ наступа и успјешно диригује на Литургијама и концертима у Сарајеву и шире. У исто вријеме, наставио је образовање па је у новембру 2013. године одбранио мастер рад и стекао звање магистра црквене музике и појања.
У посљедње двије године са „Слогом“ је остварио преко стотину отпјеваних Литургија и на десетине концерата и наступа у БиХ и региону. Поред рада са хором обављао је и педагошки рад као наставник на предметима Музичка култура и Православна вјеронаука у Источном Сарајеву и Вогошћи. Осим ангажмана као диригент у СПД „Слога“, уједно је њен руководилац и организатор свих активности.
Осврћући се на традицију коју Српско пјевачко друштво Слога баштини још од далеке 1888. године, када је основано на иницијативу сарајевских свештеника и трговаца, започели смо интервју са Стефаном Мојсиловићем, хоровођом најстаријег сарајевског хора.
БУДУЋИ ДА ЈЕ ИСТОРИЈА СЛОГЕ СЛОЈЕВИТА И БУРНА ПОПУТ ИСТОРИЈЕ ГРАДА У КОМЕ ЈЕ ПОНИКЛА, ШТА БИСТЕ МОГЛИ ИЗДВОЈИТИ КАО ДОГАЂАЈЕ КОЈИ СУ ОБИЉЕЖИЛИ ЊЕНО ПОСТОЈАЊЕ ОД НАСТАНКА ДО МИНУЛОГ ГРАЂАНСКОГ РАТА У БИХ?
На првом мјесту настанак Слоге у једном окупаторском режиму Аустроугарске империје, посебан je догађај за себе. Отпор монархији, која је гушила идентитет српског народа у БиХ, почео је борбом за црквено-школску независност, а огледао се и у стварању културних, пјевачких и разних других друштава. Сва ова друштва заједно са Слогом чувала су језик, културу, музику и умјетност, чак су у тим „ланцима“ пјевала о слободи. Сва тежња за слободом коју је наш народ исказивао, касније је преточена у чувени Принципов пуцањ, а један од пјевача и диригената нашег хора, Михајло Пушара, био је један од саучесника атентата на Франца Фердинанда.
Тешко је поименице навести догађаје који су у тако дугом периоду обиљежли постојање Слоге, али ипак посебно треба истаћи вријеме између два свјетска рата, када Слога достиже врхунац, када броји 80 чланова, изводи дјела највећих композитора… У том периоду Слога је изградила сопствену зграду за пробе и концерте која је 50-их одузета. Један од најбитнијих догађаја новијег времена који је обиљежио постојање Слоге, а који излази из оквира вашег питања, јесте добијање највећег ордена Српске Православне Цркве – Ордена Светог Саве првог степена – ког је Слога добила 2002. године, за вријеме блаженопочившег патријарха Павла.
БРОЈНЕ КУЛТУРНЕ ИНСТИТУЦИЈЕ ПОД „ОЛОВНИМ НЕБОМ“ НАМА ЗНАНОГ РАТНОГ САРАЈЕВА, ПРОЖИВЈЕЛЕ СУ ВЕЛИКО СТРАДАЊЕ, УКЉУЧУЈУЋИ И СЛОГУ. СЛОГА ЈЕ И ТАДА, ПОД ВЕЛИКИМ НАПОРОМ ОПСТАЈАЛА И ОДГОВАРАЛА НА ЛИТУРГИЈАМА У СТАРОЈ ЦРКВИ НА БАШЧАРШИЈИ. ДА ЛИ ДАНАС У ХОРУ ИМАТЕ ЧЛАНОВЕ КОЈИ СУ БИЛИ АКТИВНИ ПЈЕВАЧИ У ТОМ ПЕРИОДУ?
Данас су у хору активни многи пјевачи из тог периода и често се присјећају тешких ратних услова у којима су радили. Они су заправо најзаслужнији што Слога данас постоји и што опстаје упркос свему. Диригент из тог периода, професорица Бранка Бошњак, која је успјела одржати хор на окупу у ратном невремену, и данас нам дође, посјети нас и помогне нам бројним драгоцјеним савјетима.
Слога се, по мом мишљењу, одржала управо уз труд и храброст тих диригената и пјевача, а једним дијелом одржала се и због самог мјеста на коме су се одржавале пробе, а то су складни и древни сводови Старе башчаршијске цркве, која је својом вриједношћу и значајем успјела да „заштити“ и најстарији сарајевски хор.
Не можемо а да не истакнемо подршку свештеника који су у то вријеме били у Сарајеву. Један од њих је био и прота Крстан Бијељац. Тај опстанак кроз вријеме зла и страдања, говори нам да је Слогу заиста одржао Божији благослов и молитве Светог Димитрија, који је крсна Слава нашег Друштва.
НАКОН РАТА ЈЕ НАСТУПИО ПЕРИОД КАДА СЕ ЧИНИЛО ДА СЛОГА ПОСТОЈИ ТЕК ДА БИ СЕ РЕКЛО ДА НИЈЕ УГАШЕНА. ВЈЕРОВАТНО ЈЕ И ТО БИО ОГРОМАН УСПЈЕХ И ВЕЛИКО ПРИЗНАЊЕ ЗА ЉУДЕ КОЈИ СУ БРИНУЛИ О ОВОМ ПЈЕВАЧКОМ ДРУШТВУ У ТО, НИМАЛО ЈЕДНОСТАВНО ВРИЈЕМЕ. СЛОГА ЈЕ, КАО НИЈЕДНО ДРУГО СРПСКО ПЈЕВАЧКО ДРУШТВО СА ТОЛИКО ДУГОМ ТРАДИЦИЈОМ, ДОЖИВЈЕЛА НЕСРЕЋУ РАСИПАЊА ЧЛАНСТВА КАКО У САМОМ РАТУ, ТАКО И НАКОН ЊЕГА. КАКО ТО КОМЕНТАРИШЕТЕ? КАКВО ЈЕ БИЛО РАДНО ИСКУСТВО ВАШИХ ПРЕДХОДНИКА У ПЕРИОДУ НАКОН РАТА ПА ДО ВАШЕГ ДОЛАСКА НА МЈЕСТО ХОРОВОЂЕ?
Слога је, већ са првим назнакама рата, остала без великог броја пјевача, које је својом појавом и именом успио да окупи професор Бранко Глумац. Веома мали број њих касније је поново дошао у хор.
Овдје ћу нагласити да је хор претрпио много већу несрећу на крају Другог свјетског рата, када нам је одузета зграда и када је хор препуштен самом себи. Да нас у том времену Црква није узела под своје окриље и у своје наручје, сигурно се не бисмо одржали до данас.
Слично се десило и након посљедњег рата. Диригенти и пјевачи су својим квалитетним пјевањем и православном духовном музиком коју су изводили, успјели да привуку нове чланове и тако зауставе гашење хора. Велику захвалност у том послијератном периоду Слога дугује митрополиту дабробосанском господину Николају, који је све вријеме водио бригу о диригентима и пјевачима и који је несебично помагао хор, како духовно тако и материјално.
Такође, постојање Музичке академије у Источном Сарајеву, дало је резултате и помогло хору да напредује са радом. У Слогу долазе студенти ове академије, који убрзо постају и њени диригенти и веома успјешно је воде. Морам поменути Мирослава Иванковића који је водио хор од 2001. до 2004. године и Душка Сандића који је био активан од 2004. до 2012. године. Посебно бих истакао рад, тада ђакона а данас свештеника Душка Сандића, који је успио да „подмлади“ састав, да окупи групу младих људи који и данас чине окосницу хора. Његовим залагањем хор је 2006. године поново регистрован у данашњим законима и враћен му је законски статус који му је и од оснивања припадао.
Свако од ових диригената дао је себе на неки начин у хор и успио чак у тим тешким временима да очува Слогу. Друштвене промјене, политичка ситуације и околности у граду Сарајеву и околини утицали су на хор и његов рад, а тако ће бити и убудуће, а на овој генерацији је задатак да то бреме носи и даље.
УКОЛИКО ПОЂЕМО ОД ПОДАТКА ДА СЛОГА ВЕЋ ДУЖЕ ОД ЈЕДНОГ ВИЈЕКА ОДГОВАРА НА СВЕТИМ ЛИТУРГИЈАМА У САРАЈЕВСКИМ ХРАМОВИМА И ШИРОМ МИТРОПОЛИЈЕ ДАБРОБОСАНСКЕ, НЕЋЕМО ПОГРИЈЕШИТИ АКО КАЖЕМО ДА ЈЕ ИЗУЗЕТНА ЧАСТ АЛИ ИСТОВРЕМЕНО И ВЕЛИКА ОДГОВОРНОСТ БИТИ НА ЧЕЛУ ОВОГ ПЈЕВАЧКОГ ДРУШТВА. КАДА СТЕ ДОШЛИ НА МЈЕСТО ХОРОВОЂЕ У КАКВОМ СТЕ СТАЊУ ЗАТЕКЛИ СЛОГУ? КАКО СТЕ ДОБИЛИ ТАЈ АНГАЖМАН?
Као што сте рекли, велика је част и одговорност, а и једна врста изазова, да ја, још као студент Музичке академије у Источном Сарајеву, добијем мјесто диригента и руководиоца оваквог Друштва. У хору Слога сам био пјевач и солиста 4-5 година прије него што сам добио понуду да будем диригент. Познавао сам чланове Слоге, био сам један од њих (и данас се трудим да будем) а хористи су то препознали и добро су прихватили мој начин рада.
Хор сам затекао у сасвим солидном саставу, тако да сам од првог дана почео да радим на побољшању и квалитету пјевања, што се узима као прво мјерило у оцјењивању неког ансамбла – у овом случају мјешовитог хора. Стицајем околности, отварањем аудиција, квалитетним рекламирањем, хор је добио много нових квалитетних пјевача и направљени су свјежи темељи за један озбиљнији рад.
Постављен је нови репертоар, по први пут су пјеване свјетовне композиције, пробе су биле интезивније и подијељене на рад по групама (хорским гласовима), што је убрзо дало одличан резултат. Потребно је много труда, времена, одрицања и љубави на првом мјесту према овом позиву, да би се тај искорак направио. Управо на томе на радимо упорно и константно. Радићемо и даље.
МНОГИ СУ ВЕЋ ЗАБОРАВИЛИ ДА ЈЕ СЛОГА ИМАЛА СВОЈУ ЗГРАДУ СА ВЕЛИКОМ КОНЦЕРТНОМ ДВОРАНОМ И ПРОСТОРИЈАМА ЗА ВЈЕЖБАЊЕ У ЦЕНТРУ САРАЈЕВА. НАКОН ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА ЗГРАДА ЈЕ НАЦИОНАЛИЗОВАНА И У ЊОЈ ЈЕ ДУГИ НИЗ ГОДИНА СМЈЕШТЕНО СВЕ СЕМ СЛОГЕ. ДА ЛИ ИМАТЕ ИНФОРМАЦИЈУ О ТОМЕ ДОКЛЕ СЕ ДОШЛО СА ВРАЋАЊЕМ ЗГРАДЕ? ГДЈЕ СЕ ДАНАС ОДВИЈАЈУ ПРОБЕ? КОЛИКО СУ ЧЕСТЕ? ДА ЛИ ЈЕ ПРОСТОР У КОМЕ ОДРЖАВАТЕ ПРОБЕ УСЛОВАН?
Зграда Слоге ће бити враћена нама, када за то буде политичке воље. Када буду враћене зграде и имовина свим оним друштвима, вјерским заједницама и појединцима, у свим градовима у БиХ (Бања Луци, Сарајеву, Мостару), тада ће и зграда Слоге бити враћена онима којима и припада. До тада нам остаје, да се на сваки легитиман начин боримо за доношење Закона о реституцији који ће помоћи у враћању наше имовине.
Пробе хора се тренутно одвијају у просторијама Дома Свете Текле у комплексу Старе цркве на Башчаршији у Сарајеву. Састајамо се два пута седмично, по два сата, а простор дијелимо и са другим корисницима, тако да зависимо и од њих, али у принципу имамо задовољавајуће услове, иако смо ту, такорећи, подстанари.
КОЛИКО СЕ РЕПЕРТОАР СЛОГЕ ПРОМИЈЕНИО ОД КАДА СТЕ НА ЧЕЛУ ХОРА?
Кроз нови репертоар хора настављен је пут и жанр који је у једној мјери био присутан и прије. Репертоар се освјежава озбиљнијим композицијама, као што сам навео, свјетовну музику хористи одлично прихватају и окрећемо се једном другачијем и правилнијем тумачењу хора као учесника на молитви у храму и на концертној сцени.
На Литургији се хор прилагођава служитељима и самој служби и доприноси њеној љепоти и свечаности. Тада се мјења темпо (брзина) и динамика (гласноћа) композиција и оне не смију да ремете службу и да дају предност вокалним способностима појединаца и хорске групе. То многи диригенти, и уопште хорови, данас заборављају или тога нису свјесни, па служба све чешће поприма карактер концерта коме само фали аплауз.
То је нешто о чему посебно водимо рачуна. Недјељом у храмовима, са вјерницима и са нашим свештеницма, покушавамо „једнодушно исповиједати“ живу вјеру у правом смислу а то нас можда одваја од других хорова. Тако многи коментаришу и виде наше пјевање.
КАКВЕ СУ КОНЦЕРТНЕ АКТИВНОСТИ СЛОГЕ? ДА ЛИ ОДЛАЗИТЕ НА ТАКМИЧЕЊА И КАКВИ СУ РЕЗУЛТАТИ?
Поред поменуте богослужбене активности, хор његује и богату коцертну активност. Само у 2014. години имали смо око 20 јавних наступа, што је за један аматерски хор изузетан успјех. На сваком од њих Слога добија позитивне критике и овације публике. Низом хуманитарних и цјеловечерњих концерата у претходној години пјевачи су стекли неопходно искуство и сигурност за даљи рад.
Након тридесетак година Слога је учествовала на такмичењу које је 12. маја 2014. године одржано у Бијељини. Био је то фестивал „Мајске музичке свечаности“. Том приликом Слога је освојила златну медаљу што нам је дало велики импулс и подстрјек да радимо и да се трудимо још више.
ДАНАС У САРАЈЕВУ ПОСТОЈЕ МНОГИ ХОРОВИ. НЕКИ ОД ЊИХ ИМАЈУ МУЛТИЕТНИЧКУ СТРУКТУРУ ПА ПОД ПЛАШТОМ МУЛТИЕТНИЧНОСТИ ОБИЛАЗЕ СВИЈЕТ И ПРИВЛАЧЕ ПАЖЊУ МНОГОБРОЈНИХ НЕВЛАДИНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА КОЈЕ ИМАЈУ НАРОЧИТУ ФИНАНСИЈСКУ НАКЛОНОСТ ПРЕМА ТАКВИМ ПОЈАВАМА. ДА ЛИ СЛОГА ПОРЕД ПРАВОСЛАВНИХ ОКУПЉА ПРИПАДНИКЕ ДРУГИХ КОНФЕСИЈА? КО СУ ДАНАС ЧЛАНОВИ СЛОГЕ?
Слога окупља чланове свих узраста, од средњошколаца па до старијих чланова који имају и преко 80 година. То су људи који са огромним жаром пјевају и данас и служе за примјер свима. Слога је одувијек окупљала, а и данас окупља припаднике свих конфесија и није нам то нешто што желимо да истичемо и да стављамо у први план. Ми смо тиме богатији као ансамбл, у сваком смислу. Нама је музика заиста битнија од тога како се ко од хориста зове и ком народу припада. Репертоар Слоге је познат и увијек ће ићи у истом правцу – православна црквена музика са акцентом на српске композиторе, а затим на домаће ауторе хорске музике уопште, а пратимо и савремене музичке токове у региону и свијету.
У Слози су већином млади људи, различитих занимања и професија, а све их спаја љубав према хорској музици и том заједништву којем тежимо у овом хору. У посљедњих неколико година са нама су и студенти Музичке академије из Источног Сарајева, који нам много помажу својим знањем стеченим на академији.
ДА ЛИ ИМАТЕ ИКАКВУ ПОДРШКУ ВЛАСТИ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ И ФБИХ-А С ОБЗИРОМ НА ИСТОРИЈУ И ЗНАЧАЈ?
Имамо подршку власти оба ентитета, јер смо активни у цијелој БиХ. Од предсједника Републике Српске Рајка Кузмановића, 2009. године добили смо Орден Његоша првог реда. Зависно од наших пројеката и њиховог значаја за одређене институције, до сада смо неколико пута добијали помоћ и захвални смо на томе како надлежним установама Федерације тако и надлежним установама Републике Српске. Неку већу подршку, као ни остали хорови, немамо. Обично су та „средства предвиђена за нешто друго“.
КАКВО ЈЕ ВАШЕ МИЉЕЊЕ О СИТУАЦИЈИ У КУЛТУРИ И МУЗИЦИ У СРПСКОЈ И БИХ?
Данашње стање у култури осликава наше друштво и ове генерације људи који, да кажемо, воде политику ове земље. За културу се издвајају мала средства, а неке друге области се увијек подржавају, иако то не заслужују. Подршка је предвиђена за страначко/партијски орјентисана друштва, институције, појединце и сл. Конкретно у музици којом се ми бавимо, не постоји, а и не жели се направити једна категоризација хорова, друштава, различитих ансамбала, којима ће се на основу онога што та друштва прикажу и какве резултате донесу, дати предност или финанасијска помоћ.
Затим систем образовања је никакав, постављају се директори музичих школа који немају никакве везе са музиком, штампају се уџбеници музичке културе са нетачним подацима. Комисије и инспекције су састављене од нестручних особа и то све одбија људе да се уопште баве музиком или они који желе нешто више одлазе из земље. Критеријуми су спуштени на минимум.
Данас свако може да заврши било коју школу или факултет и тако се ствара једна лијеност код младих људи. Тако испрофилисани млади људи не желе да се потруде у својој области, они немају потребу да напредују и углавном само површно одрађују своје задатке. Иако постоје свијетли примјери да се може нешто више урадити, код већине влада једна апатија, као да свима одговара ово стање, нико се не буни, вријеме одмиче и све тоне у једну рупу безврједности и питање је има ли икога ко би то зауставио.
