Професор Драган Елчић редитељ је бројних документарних филмова, телевизијских емисија, серија. Декан је Академије умјетности у Београду. Један је од редитеља са највише освојених награда за документарни филм. Добитник је шездесет седам награда, од чега четрдест седам међународних. Искористили смо прилику за разговор са овим великим филмским магом, приликом његовог гостовања у нашем граду.
ПОВОД ВАШЕГ ГОСТОВАЊА ЈЕ ФИЛМСКИ КАРАВАН „ПУТ ФИЛМА“ . РЕЦИТЕ НАМ НЕШТО ВИШЕ О ОВОМ ПРОЈЕКТУ?
ЕЛЧИЋ: У оквиру јубиларног десетог Филмског фестивала „Први кадар“ одлучили смо да организујемо филмске радионице у неколико градова Републике Српске. Братунац, Милићи, Соколац, Рогатица, Источно Сарајево, Шамац су градови који су изабрани да буду наши домаћини. Трудимо се да што боље промовишемо овај фестивал за који мислим да је значајан самим тим што се за учешће на фестивалу пријавило око двије хиљаде филмова. Радионице су посвећене документарном и анимираном филму.
ГОДИНАМА СТВАРАТЕ ФИЛМОВЕ. КАКВА ЈЕ ИСТОРИЈА ДОКУМЕНТАРНОГ ФИЛМА? ШТА ЈЕ ЊЕГОВА ОДЛИКА?
ЕЛЧИЋ: Документарни филм по својој структури и по свом „ДНК коду“ је истина, чињеница и стварност. Са документарним филмом настала је и филмска умјетност, дакле не са играним, експерименталним или неким другим. Роберт Флахертy је далеке 1919. године снимио филм „Наноок са Сјевера“ и са њим почиње развој филмске умјетности. Развојем технологије и развојем филма дошло је до уплитања телевизије у филмски код. Телевизија је крала мало од позоришта мало од филма и стварала је себе као посебан језик. Затим се појављује документаризам на телевизији. Документарна прича на телевизији није исто што и документарни филм. Ту постоји велика разлика. Телевизијски документарац се разликује од филмског документаризма. За сваку телевизију документарна форма треба да је најзначајнија форма. На врху ове пирамиде најузвишеније мјесто има арт документарни филм који је поетика слике, звука и тишине.
КАКО ЈЕ МУЛТИМЕДИЈАЛНО ДОБА УТИЦАЛО НА ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМ И КОЛИКО ЈЕ ОВА ФОРМА ЗАСТУПЉЕНА У ДАНАШЊЕМ СВИЈЕТУ ФИЛМА?
ЕЛЧИЋ: Прелазак са траке на видео материјал олакшало је ауторима пут до настанка филма, како докумантарног тако и сваког другог. Процес настанка самог филма је доста јефтинији. Некада је једна трака коштала два долара, позитив плус негатив. Настанак и крћег филма био је јако скуп. Данас је то све бесплатно. Међутим јавља се проблем квалитета. Данас свако може да сними филм. Нпр. у бившој Југославији је постојало једанаест лабораторија у којима су настајалли филмови. Данас свако за себе може снимити филм. Ту настаје проблем естетике, језика и граматике филма. Проблем је квалитет приче. Криза је генерално у умјетности у цјелини. И филм пролази кроз своје трансформације. Проблем је у недостатку умјетничке енергије, љубави и креативности.
КОЛИКА ЈЕ ЗАИНТЕРЕСОВАНОСТ И КАКАВ ЈЕ ОДНОС МЛАДИХ УМЈЕТНИКА ПРЕМА ДОКУМЕНТАРНОМ ФИЛМУ?
ЕЛЧИЋ: У посљедњих пет – шест година документарни филм је у великој експанзији, посебно дугометражни документарни филм. Може се рећи да је равноправан дугометражном играном филму. Ако се упореде побједници из Кана, Венеције и Берлина, више ја награђено документарних дугометржних филмова. Документарна форма је најтежа, много тежа од игране структуре из простог разлога што је неухватљива, бави се живим човјеком. Сви бјеже од ове форме јер је најтежа.
МНОГО ЈЕ ГОРУЋИХ ТЕМА У ДАНАШЊЕМ ДРУШТВУ. КАКО БИРАТЕ ТЕМУ ЗА ФИЛМ?
ЕЛЧИЋ: Снимио сам преко три стотине филмова. Увијек је различит сплет околности. Теме обично пронађу мене. Много је занимљивих тема око нас. Питање је само одређене страсти. Да ли се у вама пробуди страст да неку причу испричате. Има безброј прича које су страшно интересантне, али у њима не проналазим себе и онда бјежим од њих, гурам их што даље.
ФИЛМ „МИЛИЦА“ ЈЕ ЈЕДНО ОД ВАШИХ ПОСЉЕДЊИХ ОСТВАРЕЊА? ПРИЧА О ЈЕДИНОЈ СРПСКОЈ ДЈЕВОЈЧИЦИ У ПРИЗРЕНУ.
ЕЛЧИЋ: Филм о Милици за мене је био посебан изазов. Из више углова је било тешко доћи до ње. Било је много проблема. Албанци су нам одузимали технику и поред свих добијених дозвола. То је нека врста екстремне приче. Ја као аутор сам дао свој напор да дочарам ову причу. Али увијек остаје унутрашњи умјетнички жал да је могло и боље. Ја сам срећан што је тај филм донио малој Милици излаз. Некада филм успије да изазове конкретну реакцију. Филм је издејствовао да Милица настави да се школује у Митровици, а викендом да се враћа у Призрен. Постигнуто је рјешење, што је велики успјех филма.
ЧИМЕ СТЕ ДАНАС ОКУПИРАНИ? КАКВИ СУ ВАШИ ПЛАНОВИ?
ЕЛЧИЋ: Тренутно завршавам серију о Милутину Миланковићу. Почео сам да радим на филму о књегињи Јелисавети Карађорђевић. Та премијера би требала да буде у априлу идуће године. Завршавам филм о двадесет година егзодуса сарајевских срба. Планова је много. Већ дуго постоји идеја о издавању књиге о документарном филму.
ВАША ПОРУКА МЛАДИМ ЉУДИМА, ОНИМА КОЈИ ПЛАНИРАЈУ ДА СЕ БАВЕ ОВОМ ВРСТОМ УМЈЕТНОСТИ, А И ОСТАЛИМА?
ЕЛЧИЋ: Порука за младе људе је да покушају да пронађу себе. То је кључна ствар, рад на самом себи и трагање за собом. Када нађете смисао онда све има смисла. Када трошите смисао онда сте изгубљени у животу. Ко не нађе смисао трагаће цијели живот и биће у пролазу, увијек незадовољан. Морамо процијенити своје капацитете, одредити циљеве и тежити ка тим циљевима.
