„Ниједно пријатељство није случајно“, каже давно „скована“ изрека. Ове ријечи, с разлогом, стављам у врх још једне приче o искреној и братској сарадњи ловаца Сокоца и Лазарева, села код Зрењанина, угнијежђеног у банатској равници, чија већина становника има коријене на Сарајевско-романијској регији.
Да није те крвне везе, вјерујем да друговање двије ловачке дружине – Ловачког удружења „Гласинац“ и Ловачког друштва „Лазарево“ не би у братском загрљају биле преко четири деценије.
Браћа Ратко и Богдан Ђурковић, Драгиша Ковачевић и покојни Вељко Рајић исплели су прве нити братствовања љубитеља лова и природе, „исковали“ прву карику сарадње ловачких дружина, нераскидивом везом спојили ловце из банатске равнице и горовитих предјела источне Босне.
Поново су друговали најискренији пријатељи. Овога пута у банатаској равници, тамо гдје, како пјесник рече, равница додирује небо. Дружење је, као и обично, трајало непуна три дана. Почело је 21. октобра. Били су притисли кишни облаци Соколац када су Романијци кренули пут Баната. Њих 10 у минибусу „Аутохерца“, којим је „командовао“ искусни и озбиљни мајстор Зока, човјек који је на точковима прокрстарио Европу, јездио и другим континентима.
У возилу најстарији – Ратко Ђурковић, који у Лазареву има свог кума Жарка, предсједник Ловачког удружења „Гласинац“ Радомир Војиновић, Раде Грујић, Јово Ећимовић, Милош Миловић, Саша Планинчић и млађани ловци – Мирко Нинковић и Миленко Васиљевић и аутор ових редова. На пут су кренули путничким аутомобилима Богдан Елез, Младенко Бркља, Драгомир Крстајић, Раде Марковић и Раде Шућур. Сви према истом одредишту – Лазареву.
Стотине километара нису озбиљна препрека за оне који с нестрпљењем чекају да стисну руке браћи. Ни сати вожње не замарају. Смјењују се прича и ћутање, а у њима успомене на оно што је минуло, обиљежило друговање у прохујалим деценијама.
Смирује се 21. октобар, ноћ лагано покрива Лазарево, облаци не обећавају ведрину сутрашњег дана. У ловачком дому домаћини очекују Романијце. Стисци руке, загрљаји, осмјеси, у тренуцима када у ловачко здање закорачише пријатељи. Наравно, слиједи чашица пића и поздрав домаћина – предсједника Ловачког друштва „Лазарево“, Новака Андрића. Тече прича у грађевини чији зидови, покривени признањима, фотографијама трофејима, казују о блиставој прошлости Ловачког друштва „Лазарево“, дружине основане далеке 1946. године. Уз Романијце, гости ловаца Лазарева су и браћа из вишеградског Ловачког удружења „Панос“ и Ловачког друштва „Венчани“ из Венчана код Аранђеловца. Радост новог сусрета из Ловачког дома преноси се у угоститељске објекте. Причи никад краја, а већ у новом јутру ваља у лов, који, као и увијек, захтијева максималан опрез, савршен мир, будно и оштро око.
И ново јутро покрили облаци. Ловци се окупљају у Ловачком дому. Ништа се не препушта случају. Дејан Шобић озбиљан, као да дружину спрема за неки много важан ратни задатак. Објашњава како се понашати у лову, шта је строго забрањено, до када је дозвољен посљедњи пуцањ. И мора тако, јер, како кажу, пушка и празна пуца.
На огромним тракторским приколицама ловци и пси крећу у дубину равнице, у сусрет фазану, лисици, шакалу. Групе се распоређују, губе у високој трави на простору који пресијеца чувени канал Дунав – Тиса – Дунав. Млађи у погону, а старији чекају на узвишењима, безбједном мјесту, да су у видокругу оних што чешљају терен. Фазански пијетао осјетио опасност, увукао се у горостасну трстику, ни пси му траг не могу пронаћи. Ни шакала и лисице нема да долијају. Ипак, чују се пуцњи. Сачма обори неколико тромих птица. Ловци су умјерени у томе. Не излази се у лов да би се убило, већ због дружења. Пушке се празне, ловина носи на мјесто гдје је постављен сто притиснут разним ђаконијама. Ловачки је доручак је нешто посебно. Није се случајно нашао у ловачкој пјесми.
На тракторима ловци се враћају ловци назад, у насеље. Ваља се одморити за уренебесну ноћ која долази, а у којој ће се догодити много тога за памћење, јер слиједи забава којом ће се обиљежити седам деценија рада Ловачког друштва „Лазарево“.
И, заиста, било је весело у здању гдје се деценијама одвија културно-забавни живот Лазарева. Хор Културно-умјетничког друштва „Завичај“ из Лазарева подиже госте у став мирно. Из дјечијих грла потече српска химна, а потом дјечаци и дјевојчице на позорници сплетом игара из Војводине измамише бурне аплаузе. Присутне поздравља предсједник Ловачког друштва „Лазарево“ Новак Андрић, пресрећан што су скоро сви позвани дошли, захваљује свима који помогоше да Ловачко друштво осјети радост седамдесетог рођендана.
Докумантарни филм присутне враћа у далеку прошлост, у вријеме када је Ловачко друштво рођено, у године раста и развоја ове дружине, подсјећа на велике заљубљенике у лов и природу којих више нема, на згоде и незгоде у ловиштима, дружења ловца Лазарева са Романијцима, Вишеграђанима, Аранђловчанима, на многобројне акције на изградњи ловних објеката и заштити дивљачи. У документарцу говоре Остоја Ћехо, Миле Милетић, Рајко Шобић и други. То казивање мајсторски је „покривено“ видеозаписима, занимљивим снимцима и фотографијама. И аплаузи прате филмску сторију, што је најбољи доказ да је филм урађен по рецепту професионалаца и да је Ловачко друштво „Лазарево“ испунило своју мисију.
Говорили су на свечаности високи гости – представник Ловачког савеза Србије Александар Ћеранић, предсједник Ловачког савеза Војводине Александар Милованчев, предсједник Ловачког удружења Града Зрењанина Милан Пажин, градоначеолник Зрењанина Чедомир Јањић … Уручена су и признања онима који су дио себе уградили у ловство и онима који су финансијски и на други начин помагали ловце. Домаћини нису заборавили и Ловачко друштво „Гласинац“ коме је додијељена плакета Ловачког савеза Војводине. Ово високо признање примио је предсједник Удружења Радомир Војиновић. Дугогодишњи соколачки ловац – Ратко Ђурковић, примио је плакету Ловачког удружења Зрењанин. На листи награђених нашла су се бројна имена, а међу њима и старина Радослав Радовановић, члан Ловачког друштва „Венчани“, који је и у деведесет првој години живота редовни судионик ловчких дружења у Лазареву. Ту су и, може се рећи, легендарни ловци из Лазарева Остоја Ћехо, Милан Галовић, Драган Цветић, Миле Милетић, Душан Андрић, Рајко Шобић и други.
Пјевало се и играло у ноћи која је спојила 22. и 23. октобар у центру Лазарева. И било је много разлога за то снажно радовање, јер бити пуних седам деценија у служби природе и живота у њој, као што је то било Ловачко друштво „Лазарево“, мисија је за високо поштовање.
И други дан лова у банатској равници текао је скоро по истом сценарију, уз познати канал Дунав-Тиса– Дунав. Потписник ових редова нашао се у групи искусних и младих ловаца. Млади и њихови пси су претресали терен, чекали лет фазана , лисицу и шакале с пушкама наготовс.
У друштву Остоје Ћеха, човјека који је пуну 41 годину остао вјеран ловству, оставио дубок траг у акцијама на унапређењу ловства, заштити дивљачи и природе, сазнали смо много тога што нам је било непознато о лову и животу у равници.
– Људе са планине збуњује равница, као и нас када дођемо у ловишта Романије. Никада не могу заборавити једно дружење у ловиштима Баната са Сокочанином Будом Шупићем, који данас није међу живима. Гостима смо говорили да идемо у њиве, у лов на зеца. Буде није вјеровао да се у орању може пронаћи зечија дивљач. Када се у то увјерио, вели мени: „Остоја, данас сам разбио моју заблуду. Увјерио сам се да зечеви живе на ораницама, али морам нешто још да додам. Видио сам ову силну механизацију, фасцинирало ме је како зрно жита и кукуруза пада у приколице. Мислио сам да се овакав начин скидања рода може срести само у Америци“.
И друга анегдота, додаје Остоја, у тренуцима када се приближавају млади ловци у погону.
– У Лазареву, простору равном ко тепсија, када идемо у неки дио насеља, неко говори идемо доље, а неко горе. То је збунило нашег пријатеља са Романије – Ратка Ђурковића, јер му није било јасно да у оваквој равници неко говори доље, горе. Када смо били гости на Романији, наша група, у којој је био и Ђурковић, пела се према врховима планине Копито. Идем иза Ратка, задихан, пун узбуђења, а он мени: „Остоја, сад ћеш да видиш како изгледа горе“- говори Ћехо.
Причао нам је Остоја и о трагичној зечијој судбини у Банату. Убили их пестициди бахатих власника великих имања, којима је најважнији принос, о најезди шакала, предатора који у Банат стигоше чак из Мале Азије. Изражава тугу искусни ловац због умирања некада познатих фирми које су запошљавале на стотине радника, што су храниле Лазарево, због маћехинског односа државе према плодној банатској земљи која се продаје тајкунима … Боли га ноћна тишина Лазарева, пусте улице, а некада је, како рече, захваљујући младости, живот лијепог банатског села био далеко бучнији и срећнији.
Ту тиху причу прекидају пуцњи и лепет крила фазанског пијетла, који вјешто измиче пушчаном зрну. Наравно, било је и несрећника које је сачма стигла. У рукама Романијца Милоша – Миће Миловића нашла се позната птица, коју ће искусни ловац додати у своју колекцију трофеја.
Свим учесницима лова одговарало је да то траје краће, јер увијек је времена мало за дружење са гостима са Романије. Поново су се на столу, у бескрајној равници, нашле ђаконије, јака јела, вино, ракија и пиво. Потом, истим путем, влажним и блатњавим друмом, на мјесто одакле се у лов кренуло.
У недјељи, 23. октобра, догодило се оно што неминовно долази, тренуци када гости одлазе, враћају се кући. Поздрављамо се са браћом Међо – Видом и Петром, који заједничким снагама воде ресторан „Наша ЛА прича“, у „преводу“ „Наша лазаревачка прича“. Виде је и старствени ловац, познато име у лазаревачком угоститељству, инвентиван, продоран, амбициозан, динамичан млад човјек. Пун оптимизма и позитивне енергије говорио нам је о перспективи Лазарева. Нада се да ће ово мјесто ускоро добити систем за пречишћавање подземних вода, што би ријешило вишедеценијске проблеме Лазаревљана са питком водом. Вјерује да ће Лазарево бити много снажније присутно на туристичкој мапи Србије, да ће се искористити оно што пружа лежиште љековите минералне воде, којој, судећи према хемијским својствима, нема равне у Србији, да ће се завршити изградња православног храма посвећеног Рођењу пресвете Богородице и да ће узлазном линијом кренути наталитет, да ће чувено село имати ускоро знатно више од три хиљаде становника колико их тренутно има.
Поздрављамо се у центру села са пријатељима – Милом, Новаком, Русом, Недељком, Милошем, Жарком и осталима. Срдачни загрљају, јер се ништа не може мјерити са правим пријатељем. Ни највећа срећа човјекова не заблиста пуним сјајем ако се не подијели са пријатељима, јер, како рече велики пјeсник: „Пријатељство умире с човјеком, а прави човјек умире за пријатељство“.
Кренула је ловачка дружина у договорено вријеме друмовима према својој Романији, простору гдје ће се у три дана овогодишњег децембра поново дружити са ловцима из равнице.
